Kad su cvetale tikve

„Evo, lišeni slave svoje, u poniženju velikom stojimo, vodjeni silom kuda nećemo“

Danilov učenik, XIII-XIV vek (moto romana Dragoslava Mihailovića preuzet iz srpskih, srednjovekovnih spisa)

Drama „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića koliko god da je dvojako svedočanstvo povesnih socijalno-političkih previranja iz nedavne prošlosti, toliko je iznad svega upečatlјiva, snažna i onespokojavajuća intimna priča o rasteglјivosti granica lјudskosti i morala. Univerzalnu, gotovo arhetipsku, temu o prevazi osećaja potrebe za odbranom sopstvene časti i dostojanstva nad nametnutim, svepritiskajućim, ali opšte prihvaćenim društvenim normama i zakonima (koje itekako zavise od istorijskog trenutka i poretka), Mihailović postavlјa u radikalno dramaturški defragmentisane i na prvi pogled lokalno-političke okvire (komunistička diktatura, Rezolucija Informbiroa, Goli otok), dajući tako „Tikvama“ vanvremensku notu. Koliko je krajem šezdesetih godina ova drama (kao i roman, uostalom) delovala jeretično u vaspostavlјenoj hijararhiji u pokušaju otvaranja novih sloboda govora i mišlјenja, te bila proglašena za „subverzivni“ akt u podrivanju postojećeg i uvreženog sistema, načinjala tabu teme golootočkih stradanja i surovo nasilnog uvodjenja uniformnosti i poslušnosti; toliko ona danas dotiče pre svega intimnom ispovešću glavnog aktera i svedoka minulog doba, Ljube Vrapčeta o sudbinskom tragizmu jednog vremena u kome pojedinac čvrstih moralnih postulata nikako nije mogao da opstane čistih ruku. Uostalom, sudbina junaka koji se od proste, pravedne duše pod pritiskom okolnosti/sistema pretvara u hladnokrvnog ubicu osvetnika, tema je koja se provlači od antičkih vremena, preko Šekspirovih dela, do današnjeg trenutka. Ono što je Mihailovićev pomak svakako je ostavlјena mogućnost slobode izbora kazne: Ljubu Vrapčeta neće sustići ni gnev Bogova, ni lјudski zakoni. On odlazi u dobrovolјno izgnanstvo, lišen kontakta sa sopstvenim korenima i nasledjem, a njegova kazna je u užarenu nostalgiju pretočena griža savesti. Tako i baš zato on postaje “junak našeg doba”.

Maša Stokić