Kainov ožiljak

Kainov ožiljak, u jednom metaforičkom smislu, jeste priča o nepostojanosti dobra i tvrdokornosti zla, s druge strane, Kainov ožiljak je prokletstvo koje nosi svaki čovek i sve što je čovek stvorio. U priči o Andrićevim godinama u Berlinu, gde je urušena i podeljena država poslala svog velikog umetnika da se cenka sa đavolom i pokuša da urazumi nerazumne, ovaploćuje se teza o nemoći običnog čoveka spram cikličnih nasrtaja zla. A dvadeseti vek, u kome je Ivo Andrić proveo veći deo svog života, može se slobodno nazvati Vekom zla. Ipak, iako u nemogućoj situaciji, Andrić, humanista i pisac, uspeva da sačuva čoveka u sebi i to je možda najsnažnija poruka koju nam je poslao, kako svojim držanjem u Berlinu, tako i svojim romanom "Prokleta avlija" na koji je nedvosmisleno uticalo berlinsko iskustvo koje je sam Andrić smatrao najtežim i najmučnijim delom svog života. 

Rastrzan između ljubavi i dužnosti, svedok pomaljanja jednog velikog užasa koji će progutati celu Evropu, suočen sa nacistima i njihovom vizijom sveta i njegove budućnosti, on nije ustuknuo, niti se dvoumio, rešen da sačuva sopstvenu dušu iako je bio svestan da se duša sveta koji je srljao ka ratu ne može spasiti. U tom smislu, njegova portaga za ukletom knjigom zemljaka Krajskog koja u sebi nosi omen i nomen bratoubice Kaina jeste opasna igra, faustovsko iskušenje ali i način da se čovek suoči sa samim sobom. 

Već na početku Kainovog ožiljka se, naime, pominje činjenica da je Andrić Crnjanskom skretao pažnju kako njegov sumatraizam, ta oda sposobnosti poezije da spoji naoko nespojivo, za konsekvencu ne mora da ima blaženstvo. Njena konsekvenca može da bude užas kosmičkih razmera. Smestivši stambolskog Karađoza u Hitlerov Berlin i tako spojivši dva naoko nespojiva užasa, mi smo, zapravo, pokušali da umetnički otelotvorimo tu Andrićevu misao. 

Na publici ostaje da posvedoči da li smo u tome uspeli. 

Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković