Kako smo spremali Gospođu Ministarku

Korišćeni tekstovi: Branislav Nušić -„Gospođa ministarka“, „Divine Comedy“, Ana Đorđević -„Autoputem“, Branislav Nedić -„Kabare...Kabare“, Spasoje Ž.Milovanović -„Škola za manekene“

Citati i autocitati čine osnovnu strukturu teksta predstave „Kako smo spremali Gospođu ministarku“. Ona je nagomilano unutar- i izvan-pozorišno iskustvo svakog njenog dela. Svaki od tih delova igra samog sebe dok igra deo koji igra samog sebe dok se sprema Gospođa ministarka.   Otuda je naša predstava ništa drugo do skroman doprinos razvoju teorije i prakse pozorišne umetnosti ovde i sada i posledice odnedavnog. Kao svojevrsna intriga, zavrzlama, trač i pretencioznost ne znači ništa drugo do nesigurnost u ispravnost stavova, zatečeno predznanje, svrsishodnost razmišljanja, ali – u isto vreme predstavlja i podrazumeva sopstveno pravo suđenja.

Predstavu, dakle, treba posmatrati ne u svetlu naučne objektivnosti, već kao moguće tumačenje koje ne izlazi iz okvira ironijskog modusa Nortropa Fraja i samoironijsko poigravanje pozorišta i društva sa kojem deli vreme i prostor. Zato ovde ne postoje fusnote, već se izvori citiraju po slobodnom nahođenju sećanja. Ili, kako je to definisao Umberto Eko u „Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka“, kao estetsku teoriju  ”shvatićemo svaki govor koji se, s namerom da nešto sistematizuje i uvodeći u igru filozofske pojmove, bavi nekim pojmovima koji se odnose na lepotu, umetnost i uslove stvaranja i procenjivanja umetničkih dela, veze između umetnosti i drugih aktivnosti i između umetnosti i morala, koje se, zatim, odnose na fukciju umetnika, pojmove prijatnog, ukrasnog, pojmove stila, na sudove ukusa i kritiku tih sudova, teoriju i praksu tumačenja tekstova, verbalnih i neverbalnih, ili, pak, na pitanje hermeneutike – budući da ona ukršta ranije probleme iako se ne odnose samo na pomenute estetske pojave.”

Spasoje Ž. Milovanović, teatrolog