Premijera: 24. Jan 2017.
Pisac: Vilijam Šekspir, Režija: Ivan Vuković
Kralj Lir - Slobodan Ljubičić
Vojvoda od Konvela - Goran Šmakić
Vojvoda od Konvela - Branislav Ljubičić
Grof od Kenta - Aleksandar Vučković
Grof od Glostera - Igor Borojević
Edgar - Hadži Nemanja Jovanović
Edmund - Vahidin Prelić
Osvald, Gonerilin dvorouprav - Nikola Penezić
Kordelija / Budala - Andrijana Simović
Gonerila - Biljana Zdravković
Regana - Tijana Karaičić
Vitez - Mileta Petrović
Adaptacija: Slobodan Obradović, Dramatizacija: Slobodan Obradović, Scenografija: Tamara Bušković, Kostimografija: Snežana Kovačević, Muzika: Draško Adžić, Scenski pokret: Ivica Klemenc
Vreme, „veliki proždrljivac“, neumoljivo mrvi sve što zatekne ispred sebe i njegovi su preobražaji uvek fokusirani na odnos snaga između sile i slabosti. Posmatrano iz te perspektive, „Kralj Lir“ jeste tragedija o prolaznosti, ne samo jednog čoveka već čitavog jednog sveta. Lir je, bar onako kako ga je Šekspir napisao, čovek koji se u svojim poznim godinama suočava sa ponorom.
Pejzaži oko njega nisu pitomiji, ljudi nisu prijateljskiji, dve od tri njegove kćeri nisu deca već demonske valkire... Međutim, sve to uopšte ne mora da bude tumačeno kao priča o pojedincu koji se nalazi na izmaku snaga. Dovoljno je da on bude čovek koji živi danas, u vremenu kada je evidentno, na našu žalost, da ne napredujemo na civilizacijskom nivou. Kada u najboljem slučaju – stagniramo. I ta stagnacija, ili činjenica da izbegavamo da se suočimo s njom, stvara prozračnu izmaglicu oko svih naših vidika. Na test se stavlja sama snaga zdravog razuma. Smelo, čak samoubilački. Dakle, ako Kralj Lir nije čovek koji broji poslednje minute, već neko ko drsko izaziva ljudsku prirodu odlukom da razdeli sve što ima (ne misleći na posledice), onda govorimo o prekom moćniku koji iz osionosti i puke sujete čak i ne sanja da će čovek u sukobu sa silama prirode uvek izaći kao gubitnik. Put do te spoznaje je dugačak. I Lir će ga preći noseći teret spoznaje koji je sam sebi nametnuo. Ne treba naravno zaboraviti da on nije jedini koji do istine dolazi „težim putem“. Sličnu sudbinu doživljavaju svi likovi koji se nadaju da je pravda „spora, ali dostižna“. Neki žele da po svaku cenu ostanu dosledni svojim principima, misleći da će na taj način povratiti ravnotežu, neki moraju da postanu „lude“ da bi shvatili koliko su budalasto traćili svoj život, neki moraju da oslepe da bi progledali... Nema poslednje milosti ali ima dostojne smrti. I što su oni fizički nemoćniji utoliko njihove duhovne moći rastu. U časovima poslednje rezignacije, ne očekuje se nikakav spas. „Što su muve za obesne dečake, to smo mi za bogove: ubijaju nas oni iz zabave“. Malo oporog humora. Čisto da sve ne bi izgledalo pesimističnije nego što inače jeste.