Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Nevidljivi ljudi


0.0

Broj ocena: 0;




Nevidljivi ljudi

Premijera: 06. okt 2016.
Pisac: Jelena Kajgo, Režija: Nemanja Ranković

Igraju:

Oskar, pisac - Momčilo Murić
Nevena, Oskarova supruga, lekar - Divna Marić
Relja, Oskarov prijatelj, lekar - Slobodan Ljubičić
Anita, student, dizajner - Danica Ljubičić
Darko, Anitin brat - Branislav Ljubičić

Scenografija: Marijana Zorzić Petrović, Kostimografija: Tamara Bušković, Muzika: Miroljub Aranđelović Rasinski, Scenski pokret: Ivica Klemenc, Dizajn svetla: Radomir Stamenković



Komad “Nevidljivi ljudi” bavi se različitim oblicima eskapizma. Kod Oskara to je beg od realnosti braka koji se urušio i ljubavi koja je izneverila očekivanja, kod Relje, koji se u poslu lekara stalno suočava sa smrću i patnjom, to je beg u alkoholizam, kod Darka beg iz zemlje u emigraciju... Kod Anite, beg od same sebe i sveta koji je okružuje.

Uvek me je intrigirala tema kreiranja neke druge realnosti, onda kada ona u kojoj živimo postane previše tegobna. U slučaju Oskara, ta kreacija je radikalna, on svoju realnost izmišlja, glumi, živi, plaća. Delom, ona je inicirana svešću o prolaznosti i sve bližem kraju života, zbog čega je njegova nova realnost lišena smrtnosti.

Stvarnost, koju bi trebalo da čine jednostavne stvari, kao što su ljubav u braku i mir u zemlji i svetu u kome živi, dakle ta stvarnost iz nekog razloga stalno izmiče i uvek je nedostižna. Zato Oskar, u želji da nadmudri sudbinu, pribegava kreiranju sveta u kome vlada, mir, harmonija i večna ljubav. Naravno, krajnji cilj je kraj života, pomognuto samoubistvo, onda kada on to bude hteo, a ne kada mu je sudbina to namenila. Iako može da se učini da tekst balansira u nekom međuprostoru fantazije, on je zapravo ukorenjen u realizmu. Samo je forma otvorena i slobodna, u smislu da likovi mogu biti uvek na sceni, pa i onda kada ne učestvuju u dramskoj radnji.

Takođe, važna tema koju tretira ovaj komad je i tema emigracije, odnosno problema mladih ljudi koji su napustili zemlju. Ispituje se njihov osećaj pripadnosti ili nepripadnosti svojoj zemlji, naciji, porodici... U tom smislu uloga Darka otvara polje koje istražuje kako mladi ljudi doživljavaju svoje nacionalno biće, ali i kako doživljavaju mehanizme neoliberalnog kapitalizma koji često život pretvara u pokretnu traku i melje ljudsko dostojanstvo.

Kraj komada sugeriše da je naša realnost varljiva, da može biti, ne nužno ono što nas okružuje, već i ono u šta sami odlučimo da verujemo.