Pisac: Matija Bećković, Režija: Petar Božović
Imanja – Petar Božović
Nemanja – Nebojša Ljubišić
Scenograf: Boris Maksimović
Kostimograf: Danica Rakočević
Kompozitor: Branislav Pipović
Matija Bećković bolje od bilo koga zna da osnovu za stvaranje velikog dela treba tražiti tamo gde je to rađeno i ranije i bez čega ne bi bilo najvećih naših dela. To jest u narodnom jeziku i u usmenoj književnosti pa se on vratio narodnim pesmama, Njegošu, Vuku odnosno najneposrednijem narodnom govoru, a posebno dijalektu, jer “dijalekti su dokumenti istorije”, kako reče akademik, Pavle Ivić.
Jezik kojim govori M. Bećković u svojim poemama stvorila je plemenska zajednica, kao dokument o sebi ili kodeks svojih stavova.
M. Bećkovićevi junaci govore o svojim epskim akcijama, a što je život izolovaniji, siromašniji i skučeniji, to se više bogati taj jezik.
M. Bećković koristi sva sredstva da tu naraciju dramatizuje bilo monologom ili dijalogom, lelekom ili tužbalicom, a ponekad pesmom u dijalogu tako da stvori naraciju visokog dramskog napona, što čini i u poslednjem delu: “Oli mi ga dat?”
“Ima li išta što dosad nisi tražio
Dao sam ti ocu
Dao sam ti đedu
Dao sam ti prađedu
Dao sam ti čukunđedu
Daj mu sto puta
Ako ti i jednom zapamti
Neka me ne zovu
Nego vabe.. “