Pokojnik

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Pokojnik

Premijera: 26. dec 2009.
Pisac: Branislav Nušić, Režija: Egon Savin

Igraju:

Pavle Marić - Nebojša Kundačina 
Milan Novaković - Darko Tomović 
Spasoje Blagojević - Predrag Ejdus 
Gospodin Đurić - Branko Jerinić 
Ljubomir - Bojan Krivokapić 
Anta - Aleksandar Đurica 
Mladen Đaković - Ljubomir Bandović 
Mile - Miloš Đorđević 
Aljoša - Boris Pingović 
Adolf Švarc - Radovan Miljanić 
Rina - Nataša Ninković 
Agent - Zoran Ćosić 
Marija - Anđelka Ristić 
Sofija - Ivana Šćepanović 
Žandarm - Milan Šavija 

Dramaturg: Slavko Milanović, Lektor: dr Ljiljana Mrkić Popović, Scenograf: Boris Maksimović, Kostimograf: Marina Medenica, Dizajn zvuka: Vladimir Petričević



NEMA DRAME BEZ KOMEDIJE NITI KOMEDIJE BEZ DRAME
U predgovoru knjizi izabranih drama nastalih između dva rata, Mirjana Miočinović konstatuje da „srpska međuratna drama, ostavimo li Nušića po strani, ne beleži nijedan zvezdani trenutak“. Danas nema ozbiljnog istoričara drame i pozorišta koji se sa ovakvim zaključkom ne bi složio. Ali u Nušićevo vreme bilo je sasvim drugačije. Skoro da nije bilo zvaničnog literarnog i pozorišnog arbitra koji Nušiću nije našao po neku zamerku. Zamerali su mu zbog „površnosti“ i „lakoće“, „jeftinih efekata“, „primitivnog humora“, „hitrog hvatanja zgoda sa pijace“, „banalnih šablona“, „vulgarnosti“, „rogobatnog kopiranja Gogolja“, „karikiranja“, zbog „lakog smeha, smeha radi“, „predstavljanja neukusnosti i prostakluka“, „rutinerstva“, „sklonosti najobičnijim čaršijskim vicevima“, i tako dalje. Neki Nušićevi kritičari su – naglašavajući da to čine „sa stanovišta čiste umetnosti“ – pokazivali još veći stepen revnosti u osporavanju Nušićevog rada. Jedan od njih (Ž. Milićević u „Politici“) žali što upravnik novosadskog pozorišta nije „odbacio Nušićev promašeni komad“ (Sumnjivo lice), a drugi (potpisan inicijalom „R“ u „Vijencu“) što komad „nije ostao u ladici za vijeke vjekova (...) da nikad ne vidi rampe i pozorišnog svjetla“.Svestan da mu posle premijere i oduševljenog prijema publike po pravilu sleduje potcenjivačka i često beskrupulozna kritika, Nušić se duhovito, neretko kroz šalu na svoj račun, podsmevao svojim podsmevačima. Tako u predgovoru Sumnjivog lica unapred „priznaje“ da je ovo delo nastalo pod direktnim uticajem Gogoljevog Revizora – „da kritičari ne bi mogli da se hvale kako su to oni otkrili“. A da bi im uskratio priliku za akademske tirade o zakonitostima klasične komedije, on je svoja komedijska dela u podnaslovu označavao kao „šalu“ (Običan čovekGospođa ministarka), „veselu igru“ (Beograd nekad i sad), a u jednom slučaju jednostavno – „komad“ (Svet). Za uticajni krug kritičara oko „Srpskog književnog glasnika“ bio je „vodviljist“. I kada nisu mogli da njegovim komedijama pripišu samo „površnost“ i „smeh radi smeha“, te „književne sudije“– kako ih Nušić naziva u poznatom pismu kćerki Giti Predić – nalazile su da je njegova komedija „komedija naravi, koja po svojoj vrednosti izostaje iza komedije karaktera, koju je u nas negovao jedino Sterija Popović“. U svom neverovanom animozitetu prema svom jedinom plodnom i uspešnom piscu (Slobodan Jovanović: „U drami nemamo za ovaj mah nikog drugog do g. Nušića. Srećom taj jedan je plodan za trojicu“), književne sudije su previđale da su kod njih slično prolazili i Nušićevi prethodnici, od Joakima Vujića i Jovana Sterije Popovića, preko Koste Trifkovića do Milovana Glišića, koji su od ranije, i na isti način, obeležavani kao „prezrena ‘sojtarija’ komendijanata i šaljivaca“, koja je „slast svojih uspeha“ neprestano morala da plaća „gorčinom potcenjivanja“ (Josip Lešić). Još negativnije je vrednovan Nušićev dramski opus. Retki su kritičari koji su mu, poput Slobodana Jovanovića, poklonili dužnu pažnju („Nušić se ogledao bezmalo u svim pozorišnim vrstama, i moglo bi se bez preterivanja reći, da on sam vredi koliko čitavo kolo dramskih književnika“.) Ovaj usamljeni glas priznanja stigao je kasno i nije značio mnogo u moru negativnih ocena Nušićevih društvenih i istorijskih drama, kojih po broju ima skoro isto koliko i komedija. Da su naišle na odjek kakav zaslužuju, smatra Egon Savin, „Nušić bi sigurno nastavio sa pisanjem društvenih drama koje je voleo i kojima se toliko divio od Sofokla do Strindberga“. I tako, „mesto njegovog nenapisanog dramskog opusa zauzimaju njegove komedije čiju popularnost neće zaseniti ništa u srpskom teatru“. Tek pred kraj života, sa Pokojnikom, gotovo na samrtničkoj postelji, Nušić je doživeo satisfakciju i priznanje – „gotovo jednodušnu pozitivnu ocenu“ (kako je meru te satisfakcije precizirao Raško V. Jovanović). Ali kada se pogleda sadržaj „gotovo jednodušne pozitivne ocene“, može da se primeti stara suzdržanost: kritika Nušića hvali zbog toga što ga je „vreme nagnalo da zaboravi na zabavljanje“ i što je (kao da u tome i nema nikakve piščeve zasluge!) bio takoreći primoran „da se zabrine, da se naljuti, da mesto meke gumene palice šale, uzme oštri bič prave i duboke satire“ (M. Savković). Sliku kulturnih prilika u kojima je Nušić stvarao i sa kojima je morao da se nosi, dopunjuje podatak da čak ni o komediografskom opusu neprikosnoveno najgledanijeg i najigranijeg pisca „nije napisana ni jedna iole ozbiljna studija (s nekoliko časnih izuzetaka, tridesetih godina – pred kraj piščevog života)“(J. Lešić). Kako kaže Egon Savin, koji je režijama potvrdio svoju tvrdnju da je Nušić „autor sa crtom genijalnosti“ – „Pozorište za koje je Nušić stvarao kaskalo je za evropskim kulturnim zbivanjima. Nušić je bio celu polovinu veka ispred srpskog pozorišta“. Nije bilo potrebno da prođe pola veka od Nušićeve smrti, pa da pisac doživi književnu i kritičku rehabilitaciju. Nedugo posle Drugog svetskog rata, sa generacijom školovanih reditelja i glumaca, počeo je, moglo bi se reći, oduševljeni povratak Nušiću. Za ovu generaciju, koja je vladala svim elementima scenskog jezika i bila oslobođena od zastarelih teorijskih klasifikacija, pre svega kada je reč o dramskim žanrovima, Nušić je predstavljao nesumnjivu vrednost, a njegova dela plodno tle za scenska istraživanja. Stare tvrdnje da su Nušićeve drame opterećene komičkim, a komedije (poput Pokojnika) dramskim elementom, postale su irelevantne sa prvim kompetentnim scenskim postavkama. Osvrćući se na primedbe te vrste, koje su preovladavale u kritici Nušićevog doba, Egon Savin se poziva na pozorišnu praksu, podseća na iskustvo konkretnog scenskog čina: „Savremeno pozorište je odavno igranjem dokazalo da svaka velika komedija sadrži u sebi dramu, a drama komediju. Komično i dramatično su u stalnom dodiru“. I postavlja pitanje: „Da li se veliki pozorišni talenti mogu deliti na dramske i komediografske?“ Čitav niz postavki pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, počevši od čuvene režije Sumnjivog lica Soje Jovanović (Akademsko pozorište, 1948), pokazao je neograničen scenski potencijal Nušićevih komada. Nema značajnijeg reditelja bivše Jugoslavije koji se nije bavio Nušićem, u vreme avangarde šezdesetih godina prošlog veka i dominacije „rediteljskog pozorišta“ čak i kroz radikalne postavke. Nema ni značajnog teatrologa i teoretičara drame i pozorišta koji se nije posvetio proučavanju sada već klasičnog autora Nušića. Osnovno polazište Egona Savina da je „veliki izazov za savremenu režiju da se pokaže da su Nušić dramatičar i Nušić komediograf zapravo isti čovek – jedno pozorišno biće“, u osnovi je istraživanja koje je provedeno i tokom proba Pokojnika, jednog od najznačajnijih dela naše dramske književnosti koje je dugo  u teoriji i kritici sumnjičeno za žanrovsku nedoslednost.

Slavko Milanović