Prva parnica

Postavljanje na scenu komada „Prva parnica“ predstavlja poseban kuriozitet i izazov za kompletnu autorsku i glumačku ekipu kada se zna da je svoje prvo i do danas jedino izvođenje na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, ova „šala u tri čina“ imala krajem pretprošlog veka i da je od njene praizvedbe prošlo gotovo 120 godina. Dodatni izazov bila nam je činjenica da je komad pred nas stigao bez završenog trećeg čina (kraj se očigledno, u rekonstrukciji komada nakon Drugog svetskog rata, zagubio). Kako i sam Nušić pominje u svojim zapisima o ovom komadu, osnova na kojoj je komad zamišljen i razvijen je dobra i ima čvrste osnove, te smo se u adaptaciji komada, njegovom „dovršavanju“, zaokruženju i prilagođavanju ovovremenoj publici, trudili da postignemo konciznost primerenu savremenom pozorišnom izrazu (originalni komad ima 16 lica, dok naša adaptacija ima 7) i da izoštrimo tipične „nušićevske“ komične elemente i likove jer se u ovoj ranoj Nušićevoj komediji, pažljivim iščitavanjem prepoznaju skice za likove i motivi koje je u svojim kasnijim čuvenim komedijama Nušić raskošno razvijao.

Sistem vrednosti i moralni postulati vezani za vreme u kome je komad nastao i koje Nušić propagira danas su do te mere urušeni, da naivno i gotovo tragikomično deluje ogromna briga i griža savesti glavnog junaka, trgovca Mladena, što je načinio jedno malo „zlodelo“ iz najboljih, roditeljskih namera. Mislim da dragocenost postavljanja ovog komada leži baš u tome što ćemo se kao publika gorko nasmejati sami sebi kada vidimo koliko nam je nekada bila važna iskrena i čista ljubav, spremnost na žrtvu i ostali motivi koji nagone mlađe likove u ovom komadu da delaju onako kako delaju. Na drugoj strani, generacijski sukob u komadu (otac koji želi sve „najbolje“ za svoju decu i deca koja ne žele da idu roditeljskim stopama već hoće sami sebi da kroje sudbinu) je nešto što u raznim varijantama i dan-danas postoji i u čemu će se mnogi prepoznati.

Marko Misirača