Putujuće pozorište Šopalović

,,Kao sve dobre drame, Putujuće pozorište Šopalović počinje više nego jednostavno. Jednog letnjeg dana u Užice dolazi pozorišna trupa koja se sprema da igra Šilerove Razbojnike. Nasred Rakijske pijace oni izvode jednu scenu iz komada kojom bi hteli da izazovu interesovanje za svoju predstavu. Nažalost, trenutak koji su izabrali ne može biti nepogodniji: jedna je od prvih akcija okupacije, počela su vešanja i streljanja, grad je pun izbeglica iz Bosne koje su se spasile od ustaša, a pozorište i gluma u svesti običnih građana provincijskog gradića još uvek su nešto ne sasvim dolično i u mirna, a kamoli ratna vremena. U takvoj atmosferi melodrmaska scena iz Razbojnika deluje krajnje neprikladno, i revoltirani građani ne štede reči pogrde za glumce što su došli da igraju svoju predstavu ne videći i ne obazirući se na njihove nevolje...

Simovićeva drama počinje sa umetnošću u koju se meša stvarnost i razara je, a završava se sa umetnošću koja se meša u stvarnost i preobražava je. U poslednjoj sceni pozorište i život razilaze se: glumci odlaze iz Užica, i ponovo su samo putujući glumci što lutaju iz mesta u mesto sa šarenom lažom svoje umetnosti. Sve je kao što je bilo i pre, samo što nema Filipa. (…) Njihova umetnost, koja je na početku komada bila jadna i nikakva, za trenutak je osvetlila život i preobrazila ga, sada je opet jadna i nikakva. Simović je sjajno odabrao da umetnost koja se prepliće sa životom ne bude umetnost velikih, već umetnost putujućih glumaca. U tome ima malo osmeha na račun umetnosti, ali i vere da je umetnost – umetnost čak i kada se nađe u rukama putujućih glumaca. Sigurno i neusiljeno, Putujuće pozorište Šopalović kreće se od krajnjeg realizma ka pesničkoj viziji, i gotovo ne primećujemo trenutak u kome se dramskom piscu pridružio pesnik.''

Jovan Hristić