Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

San letnje noći


Predstava trenutno nije na repertoaru
8.0


San letnje noći

Premijera: 06. nov 2014.
Pisac: Viljem Šekspir, Režija: Đurđa Tešić

Igraju:

Oberon - Nebojša Glogovac

Titanija - Andrijana Oliverić

Puk - Dejan Dedić

Vratilo - Nemanja Oliverić

Lisander - Ivan Mihailović

Demetar - Uroš Jovčić

Hermija - Jovana Stojiljković

Helena - Jelisaveta Karadžić

Tezej - Dejan Lutkić

Hipolita - Draga Ćirić

Filostrat i Dunja - Branislav Platiša

Dušica - Vladimir Tešović

Frula - Vladan Dujović

Njuška - Stefan Bundalo

Gladnica - Aleksandar Milković

Egej - Bora Nenić

Vila - Teodora Živanović

Vilinski svet -
Jelena Davidović, Lidija Novaković, Marija Andrić, Marija Mihailović, Milena Rašuo, Nataša Nenadić, Teodora Bošković, Nina Zdravković

Prevod: Velimir Živojinović

Dramaturg: Milena Depolo

Scenografija: Zorana Petrov

Kostimograf: Jelisaveta Tatić Čuturilo

Kompozitor: Vladimir Pejković

Scenski pokret: Damjan Kecojević

Koreograf: Nebojša Gromilić

Scenski govor: dr Ljiljana Mrkić Popović

Organizator: Tanja Perović



Sam naslov, „San letnje noći“, odnosi se na noć 23. juna, najkraću u godini, koja je u engleskom folkloru bila povezana sa odlascima u prirodu, zabavama na otvorenom, i verovanjima o posebno snažnom delovanju natprirodnih bića u to doba godine.

Pretpostavlja se da je komedija nastala oko 1595., kao prigodna zabava za svadbeno slavlje u nekom velikaškom domu. I sama priča o venčanju Tezeja i Hipolite može se shvatiti kao kompliment aristokratskim mladencima – Tezej i Hipolita su publika za koju zanatlije prikazuju igru o Piramu i Tizbi kao što su pravi mladenci bili publika za koju se prikazuje cela komedija „San letnje noći“.

Zaplet „Sna letnje noći“ nije u celini pozajmljen iz nekog izvora (kao što je obično slučaj sa Šekspirovim komadima), ali se mogu uočiti pojedinačni motivi iz raznih književnih tradicija. Najverovatniji izvori su Ovidijeve „Metamorfoze“, Plutarhovi spisi o Tezejevom životu, Apulejev „Zlatni magarac“, Čoserove „Kenterberijske priče“, a ima i motiva iz ranijih Šekspirovih dela. Situacija u kojoj se dva zaljubljena mladića bore za istu devojku postoji i u „Dva viteza iz Verone“, a igra o Piramu i Tizbi je parodična analogija tragičnog motiva iz „Romea i Julije“. Značajan je i uticaj engleskog usmenog predanja i narodnih priča, odakle je preuzet čitav vilinski svet.

„San letnje noći“ nazivan je, svakako sa razlogom, čudom kompozicije. U ovom komadu je usložnjavanje dramskog zapleta dovedeno do virtuoziteta. Prepliće se čak pet priča: o venčanju atinskog vojvode Tezeja i amazonske kraljice Hipolite, doživljaji mladih atinskih ljubavnika Hermije, Lisandra, Helene i Demetra, svađa vilinskog kralja Oberona i kraljice Titanije oko paža, priprema amaterske predstave o Piramu i Tizbi, i sama tragična ljubav Pirama i Tizbe, koja čini sadržaj te „drame u drami“. Sve te priče međusobno su povezane u naizgled jedostavan i pravolinijski sled događaja sveprisutnim motivom ljubavi, koji se u ovom ili onom obliku, zanesenjačkom ili staloženom, komičnom ili tragičnom, uzvišenom ili prizemnom, pojavljuje kroz ceo komad.

Radnja komada „San letnje noći“ razvija se u tri stava. Početak se dešava na dvoru i obojen je pretećom, skoro tragičnom notom, jer Hermiji preti smrt ukoliko ne posluša oca i ne uda se za Demetra. U drugom stavu ličnosti odlaze u šumu, u kojoj razum ustupa mesto strastima, izbijaju nesporazumi, deluju onostrane sile, sve do otrežnjenja koje nastupa na kraju. U poslednjem stavu, radnja se ponovo prenosi u Atinu, uspostavlja se sklad i obrazuju se nove društvene ćelije, to jest sklapaju se brakovi koji obećavaju trezvenost, sreću i plodnost u budućnosti.

Bogatstvu i zanimljivosti ove drame doprinose i likovi koji se nalaze na četiri nivoa realnosti: jednu grupu čine onostrana šumska stvorenja, drugu romantični ljubavnici, treću realistične i prizemne zanatlije i četvrtu naglašeno fiktivni likovi iz igre o Piramu i Tizbi. Svaka od tih grupa čini zaseban svet, definisan i postavljen u komičnu perspektivu samim postojanjem ostalih svetova.

Ovu dramu skoro je nemoguće kritički objasniti: njena lepota se uvek može osetiti. „Ta mala drama kao da je rođena od osmeha“, kaže Benedeto Kroče, a po Džonu Kitsu ona je „delo dubokog zelenila“. Za Hazlita je čitanje „Sna letnje noći“ kao „tumaranje po mesečinom obasjanom gaju: opisi odišu lepotom kao što leje pune cveća odaju miomiris“.

Milena Depolo