Sluškinje

„Sluškinje“ Žana Ženea su priča o čežnji da se bude neko drugi, da se prevaziđu okovi sopstvene egzistencije, identiteta, socijalnog statusa. Naše dve protagonistkinje, Kler i Solanž, sluškinje, žude da zakorače u fizički i mentalni prostor koji doživljavaju kao posvećen, sakralan, prostor viših klasa. Za njih dve je to prostor navodne slobode u kom je čovekov život satkan od glamura, hedonizma, beskrajnih užitaka, ljupkih nesnalaženja u trivijalnosti svakodnevnog usled zaokupljenosti onim što je u životu zanimljivo, uzbudljivo, strasno, nesvakidašnje. Ono što one zapravo pronalaze u tom magičnom krugu u koji uporno vire i za kojim čeznu je hladna praznina narcizma, odsustvo empatije i neosetljivost onih koji imaju sve nesvesni kolika armija potlačenih radi za njihovu bezbrižnost. Ali u nemilosrdnom poniranju u esenciju ljudskog čemera Žan Žene ne priča priču o socijalnom nepravdi, ona je samo pozadina na kojoj on može da progovori o mnogo dubljem i potresnijem fenomenu – o tome kako je čovekova priroda, njegov karakter i sistem vrednosti upravo njegov najveći kavez i prokletstvo. Ovo je takođe drama i o jednom duboko disfunkcionalnom porodičnom odnosu, jer Kler i Solanž su sestre, one navodno štite i podržavaju jedna drugu, ali istina je sasvim suprotna, one međusobno podstiču patološko ponašanje, žive u malignoj simbiozi u kojoj muče jedna drugu i jedna iz druge izvlače samo ono najgore. Kler i Solanž su sopstveni najveći neprijatelji, one su sopstvene tamničarke koje teraju sebe da životare kao dve zarobljene ptičice u zlatnom kavezu koji je za njih izgradila njihova Madam. Zašto one ne odlaze? Zašto ne izaberu neki drugi život? Zato što ih je ogledalo njihove sopstvene psihološke projekcije na Madam zarobilo, one svoje postojanje, svoju budućnost, smisao svog života vide samo kroz to da budu bliže sopstvenom idealu – da budu kao Madam, da žive njenim životom, nose njene haljine, osete sve privilegije jedne takve egzistencije. Kler i Solanž nisu dva bića osuđena na mučni položaj sluge, one su sluškinje po svom biću, čeznu da ugode kako bi dobile pohvalu i ostale u milosrdnoj senci svoje gospodarice. Ono što razara njhove psihe je neurotična fiks-ideja da će jednog dana biti kao gospodarica, a da će svet kojem služe postati njihov. „Sluškinje“ Žana Ženea priča su o delikatnom odnosu sluge i gospodara koji je moguć zato što je gospodar uspeo psihološki i duševno da obmane slugu, ne zato što ga dobro plaća. Obmanuo ga je da iza zlatnih vrata, zlatnih paravana postoji pravi život, sreća, ispunjenje… a ne još jedan oblik hladnoće i praznine, ledeni odraz u ledenom uglačanom ogledalu.