Travijata

Đuzepe Verdi je tokom celog života neumorno tragao za novim, smelim, interesantnim sadržajima, koji bi mogli poslužiti za osnovu operskog libreta. Tako je 1848. godine, odmah po izlasku iz štampe, zapazio roman Aleksandra Dime Sina Dama s kamelijama, o kome se mnogo raspravljalo u svim krugovima. Verdi čak pripravlja za svog budućeg libretistu scenario sa sadržajem preuzetim iz romana, ali napušta detaljniju razradu. On neumorno piše opere, jednu za drugom: 25. oktobra 1848. je premijera Korsara u Trstu, 27. januara 1849. prikazuje se Bitka kod Lenjana, 8. decembra iste godine izvodi se Lujza Miler, 16. novembra 1850. Stifelno. Posle tog ubrzanog tempa pisanja i pripremanja njihovih premijera u burnim godinama revolucije, ustanka, bitaka i osvajanja, Verdi je sazreo, i kao ličnost i kao umetnik, tako da njegova sledeća dela: Rigoleto, Trubadur i Travijata predstavljaju ne samo njegove najveće dotadašnje uspehe, već i prava remek-dela operske literature i daleko nadmašuju celokupno evropsko opersko stvaralaštavo epohe (izuzev Vagnera). Verdi je posle tragičnog gubitka porodice uspeo da se otrgne iz očajanja i potištenosti; sopstvenik je imanja u Le Ronkolu i palate u Busetu i, sa tastom, utanačuje kupovinu velikog plodnog zemljišta Sant Agata na Pou. U pevačici Đuzepini  Streponi  pronašao je idealnog životnog saputnika, ženu, druga i prijatelja. Sada ima znanja, snage i iskustva da stvara velika dela. Sa Đuzepinom putuje na premijere svojih opera a u Parizu se oseća najbolje. Njihova veza nije ozakonjena, što smeta Italijanima, sugrađanima u Busetu, tastu Bareciju, ali u Parizu, tome niko ne pridaje nikakav značaj. Kad su u teatru Vodvilja zajedno gledali scensku verziju Diminog romana, ostali su oboje fascinirani, Verdi sa libretistom Pijaveom izrađuje okosnicu radnje. Za samo četrdesetak dana cela opera je komponovana! Premijera je predviđena u pozorištu Feniče u Veneciji. Verdi u pregovorima sa upravom pozorišta u Veneciji traži dobre tumače glavnih uloga, jer zna da je sadržaj za operu nov i neobičan. Na sceni se prikazuje radnja iz savremenog života, koji publika poznaje i u kome učestvuje. Na premijeri 6. marta 1853. Travijata neslavno propada. U pismu učeniku i saradniku Emanuelu Muciju, Verdi piše: „Travijata sinoć propala. Da li je krivica do mene ili do pevača?... Vreme će odlučiti". Rikordiju javlja: „Moram Vam nažalost saopštiti jednu tužnu vest, ali ne mogu sakriti istinu. Travijata je propala. Ne istražujmo uzroke." Hroničari su uglavnom zabeležili tri osnovna uzroka neuspeha. Prvo, pevače: Violetu Valeri je pevala Fani Salvini Donateli, krupna žena najboljeg zdravlja, koja je izazvala smeh u publici u sceni umiranja. Tenor Lodoviko Graciani, tumač Alfreda, bio je gotovo izgubio glas, a bariton Feliče Varezi je, potpuno nezainteresovan za svoju ulogu, loše pevao, danas tako popularnu ariju Žermona. Drugo: Verdi i libretista Pijave su iz nerazumljivih razloga bili pristali na korišćenje kostima iz doba Luja XIV, što sasvim menja odnos gledaoca prema sadržaju. Treće: novost sadržaja, odnosno nepripremljenost publike da na operskoj sceni vidi osudu postojećeg sistema u kome se jedino novac ceni i u kome se sve kupuje novcem. Verdi je bio uveren u vrednost svog remekdela i za novu premijeru 6. maja sledeće (1854) godine u venecijanskom pozorištu San Benedeto za naslovnu ulogu uzima jedinstvenu Mariju Specija, koja je zaslužna za trijumfalni ishod ove premijere. Travijata vrlo brzo osvaja operski svet, tako da slava opere održava i Diminu dramu na sceni. Sara Bernar, Eleonora Duze i Edviž Fejer su njeni nezaboravni tumači na sceni, a Greta Garbo je milionima bioskopskih gledalaca ostala u trajnom sećanju. Posle Italije Travijata osvaja Beč, Rio de Žanejro, Buenos Ajres, Meksiko Siti: 24 maja 1856, London je očaran, 3. decembra Njujork oduševljen. Varšava, Petrograd, Barselona i Lisabon daju operu u uzastopnim serijama. Opera se prikazuje na italijanskom, ali svuda ubrzo i na jeziku zemlje u kojoj se daje. Publika želi da razume i shvati radnju, da doživljava strasti, zanose i ljubav Violete, a ne samo da osluškuje raskošne glasove. Među najpoznatije operske Violete spadaju Marieta Pikolomini, Adelina Pati, Meri Garden, Lili Leman, Marčela Sembrih, Luiza Tetračini, Neli Melba, Amelita Gali-Kurči, Selma Kurc, Roza Ponsel, Žeraldina Farar. Alfreda su pevali Karuzo i Đilji i Lauri-Volpi, Žermona Karlo Galefi, Rikardo Stračiari i Đuzepe de Luka. U naše doba Renata Tebaldi je bila jedinstvena Violeta, a predstave Travijate sa Marijom Kalas, Đuzepe di Stefanom i Etore Bastijaninijem su bacale prisutne u pravi trans. Karajan je 1963. u milanskoj Skali sarađivao sa Mirelom Freni koja ovu ulogu tumači u snimljenoj filmskoj verziji predstave. Ana Mofo i Noan Saterland su se trudile da dosegnu nenadmašnu opersku tragičarku Kalasovu, a režiseri Felzenštajn, Steler i Viskonti uložili su više vremena u režiju Travijate no što je to uobičajeno. U našoj zemlji Travijata je prvi put izvedena 11.marta 1879. u Zagrebu, a u Beogradu 6.aprila 1921. Sve naše operske kuće izvode ovu operuz tako da je ona upravo stalno na repertoaru.

Konstantin Vinaver