U ime gospoda

Woland | 15.10.2018
u podnaslovu stoji - Jedna brutalna politički nekorektna predstava, a moglo bi i - mržnja u ime Boga.. na samom početku saznajemo da je multikulturalnost mrtva, nije umrla pošto nikada nije ni postojala, već je prosto mrtva, nema je, nikada je nije ni bilo osim u sumnjivo motivisanim i infantilnim pokušajima da se spoji nespojivo.. ograničen je domet tih pokušaja, blaga katarza, ako i postoji, traje tek toliko koliko i mrak u sali, a potom niko u osami svoje sobe ne sluša soundtrack Rekvijema za L, već Mocarta ili Ali Farka Turea.. dakle, na početku je bilo jasno da se lagati nećemo.. i nismo se prenemagali, ono što je usledilo je plod iskonskog Straha, koji svaki čovek nosi u sebi, a ispoljava ga na različite načine.. često mržnjom prema drugačijem po veri, naciji, boji kože.. često podupirući tu mržnju verom u Boga, prisvajajući Boga, zloupotrebljavajući ga.. svašta se tokom istorije činilo u ime Boga ili Alaha, i u savez sa Crnim Đavolom se ulazilo u ime Boga.. nizale su se molitve na sceni, u slavu Boga naravno, čulo glasno Allahu Akbar, dokazivalo kakvi su oni, a kakvi smo mi, merilo i premeravalo, zazivao se mit o braniku Evrope, koja se eto baš tu, na ovim prostorima vekovima branila, i odbranila, tražilo razumevanje od većinskog naroda podsećanjem na zajedničkog heroja, Janoša Hunjadija (Sibinjanin Janko) i zaključilo da je i Papa Sorošev plaćenik. sve se to dešavalo na praznoj pozornici, sa dominantnim simbolom sunca u pozadini, uz glasno, svađalački glasno, tonom koji ne dopušta suprotstavljanje, bez blama i promišljanja, iznosila "Istina".. istina o sebi, razume se, bez obzira što je opisivala drugog.. glumci u belom, sa vojničkim čizmama, u mantijama, feredžama, burkama, i bez njih, bez ičega na sebi u egzaltiranom transu svojom nagošću brane svoj način života, veru, naciju, svoje viđenje slobode.. Andraš Urban, ovom predstavom ne zauzima nikakav stav, ne svrstava se, ne podilazi nikome i ničemu.. on samo glasno (veoma glasno) izgovara ono što mnogi misle, ali se ne usuđuju da kažu.. i čini to sa verom u Čoveka, a ne u Boga.. odlično to on čini, sa samo četvoro glumaca koji na sceni krajnje iskreno i bez zadrške, foliranja, beslovesnog glumatanja, pa - ostavljaju dušu.. to parče duše koje se nudi sa scene Deže Kostolanjija, se retko pruža sa scena "velikih" pozorišta danas.. predstava je na Mađarskom, povremeno na Arapskom i Engleskom, Mađarski i Arapski su titlovani na Srpski i Mađarski, Engleski nije.

---