Vlast

Nušić svoju komediju „Vlast“ nije završio. Uprkos tome, to je bio i ostao jedan od njegovih najpopularnijih, takozvanih, „malih komada“. „Vlast“ se igrala, a i sada se igra najčešće uz „Analfabetu“ ili „Kiriju“, njegove, takođe, vrlo popularne komade.

Naravno, „Vlast“ je bila izazov za pisce i reditelje da je dopune, završe, dopišu joj kraj.

Prvi je to uradio, danas pomalo zaboravljeni, pesnik i satiričar Mile Stanković, zatim Novosađanin Rastislav Durman, a najpoznatija i najčešće igrana adaptacija „Vlasti“ je ona koju je napravio veliki reditelj Miroslav Belović.

Ni autor ovih redova nije tome odoleo. Za zrenjaninsko pozorište „Toša Jovanović“ napravio sam adaptaciju i režirao svoju verziju „Vlasti“.

Za Pozorište „Slavija“, prihvatio sam da uradim predstavu sa sopstvenom adaptacijom teksta, prilagođenu mnogim specifičnostima ovog pozorišta.

To je dosta radikalan pomak, iako sam se trudio da sačuvam sve ono najlepše od Nušića – a kako i ne bih.

Nasmejao se Ben Akiba nad nemanima karijerizma, korupcije, lopovluka, šićardžijstva, slavoljublja i vlasti, do te mere aktuelnih, da malo slabiji poznavalac Nućićevog dela prosto ne može da veruje da je komedija  „Vlast“ pisana davne 1938. godine.

Zaplet baziran na familiji kojoj se „posrećilo“ da joj zet bude izabran za ministra
otvara Pandorinu kutiju ostrašćenih želja i ambicija. Što  je manja zasluga, to je jača  neutoljiva sila lične koristi i protekcije.

Pokušao sam da i ja dam odgovor na to prokleto pitanje – šta je to vlast, kako je mi shvatamo, danas i ovde?

Svako vreme ima svoj odgovor. Možda se pred tim pitanjem zaustavio i Nušić – možda zato nikad i nije završio „Vlast“.

Radoslav Zlatan Dorić – pisac i reditelj