Ždrelo

 Priča o čoveku koji je pojeo sve pa čak i svoje ime provocira me da se zapitam šta smo to sve pojeli kao društvo, pojedinci i civilizacija. Kako utoliti neutaživu glad i ogromnu želju u doba kada je konzumerizam uspostavio novi sistem vrednosti a mi postali njegove sluge i ovisnici? Ždrelo je metafora gladi, gramzivosti, pohlepe i probave, koje gutaju, vare i u nepovrat odbacuju sve, pa i čovekovu dušu. Ovaj groteskni crni kabare govori o nemoći čoveka da se odupre takvoj gladi, izazovima, mračnim porivima i željama. Otimačina, trgovina i interes postali su glavne spone u međuljudskim odnosima, i sluge i gospodari postaju robovi kapitala, jer svakom je njegova glad najveća. Duboko ždrelo kao rupa bez dna razotkriva bedu i prazninu sveta i čoveka. Možda je ovo priča o toj praznini, a možda i o ljubavi koja nedostaje. Možda je priča o ljubavi

Snežana Trišić