Pisac: Žanina Mirčevska, Režija: Snežana Trišić
Onaj koji je pojeo svoje ime – Marko Gvero
Tine-čuvar – Branislav Knežević
Sirma-majka, Afrodita-kokoška – Gordana Rauški
Edvard-savetnik – Dragan Ostojić
Amelija-lepotica – Marina Vodeničar
Jože-baštovan – Đorđe Marković
Lolita-devojčica – Suzana Lukić
Tereza-čistanica – Mina Stojković
Dorijan-konj – Nikola Joksmović
Lovrenc-lekar – Miljan Davidović
Haribo-medved – Branislav Čubrilo
Scenograf: Ljubica Milanović, Prevod sa Slovenačkog: Nela Bebler, Kostimograf: Marina Sremac, Kompozitor klavirska pratnja: Irena Popović Dragović, Koreograf: Andrea Kulešević
Priča o čoveku koji je pojeo sve pa čak i svoje ime provocira me da se zapitam šta smo to sve pojeli kao društvo, pojedinci i civilizacija. Kako utoliti neutaživu glad i ogromnu želju u doba kada je konzumerizam uspostavio novi sistem vrednosti a mi postali njegove sluge i ovisnici? Ždrelo je metafora gladi, gramzivosti, pohlepe i probave, koje gutaju, vare i u nepovrat odbacuju sve, pa i čovekovu dušu. Ovaj groteskni crni kabare govori o nemoći čoveka da se odupre takvoj gladi, izazovima, mračnim porivima i željama. Otimačina, trgovina i interes postali su glavne spone u međuljudskim odnosima, i sluge i gospodari postaju robovi kapitala, jer svakom je njegova glad najveća. Duboko ždrelo kao rupa bez dna razotkriva bedu i prazninu sveta i čoveka. Možda je ovo priča o toj praznini, a možda i o ljubavi koja nedostaje. Možda je priča o ljubavi
Snežana Trišić