Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Ženski orkestar


0.0


Ženski orkestar

Premijera: 03. nov 2012.
Pisac: Žan Anuj, Režija: Jug Radivojević

Igraju:

Patricija - Bojana Stefanović  
Pamela - Daniela Kuzmanović Pavlović
G-đa Ortanz - Nela Mihailović
Suzana Delisija - Kalina Kovačević
Ermelina - Zlatija Ocokoljić Ivanović
Leona - Jelena Helc Vesković
Pijanist - Vuk Kostić 
G. Lebonz / Političar - Branislav Tomašević
Sekretarice - Daniela Todorović, Marija Jovanović
Obezbeđenje - Milan Šavija i Miloš Dmitrović

Preveo: Dragoslav Andrić, Adaptacija: Ivana Dimić i Jug Radivojević, Dramaturg: Ivana Dimić, Kompozitor: Vladimir Pejković, Scenograf: Boris Maksimović, Kostimograf: Marina Medenica, Koreograf: Tamara Antonijević, Scenski govor: Radovan Knežević, Tekst songova: Ivana Dimić



Jug Radivojević povodom režije Anujevog komada Ženski orkestar

O UMETNICIMA NA TRŽIŠTU

Kako i zašto ste izabrali da radite baš komad Ženski orkestar?
Komad mi je ponuđen u junu ove godine. Kada sam ga, nakon studentskih dana, ponovo pročitao brzopleto sam odlučio da se zahvalim na ponudi sa obrazloženjem da ja u Anujevom komadu ne prepoznajem razlog za postavljanje tog dramskog dela danas. Ipak, iskustvo me je naučilo da odluka treba da prenoći. Budio sam se u toku noći sa atmosferom komada, da bih najzad osvanuo sa specifičnim osećanjem koje nisam umeo da racionalizujem. Od direktora Drame Moline Udovički zatražio sam još dan-dva da razmislim. I dalje nisam imao ideju šta bih sa Anujem, ali sam već znao da ta atmosfera koja me privlači nosi u sebi tajnu. Odgovor se nalazio u direktnoj konekciji Anujevog predloška sa ovim našim vremenom i formulisanjem tematsko-idejnog kruga. Posle važnog razgovora sa dramaturgom Ivanom Dimić i kompozitorom Vladom Pejkovićem, uspeo sam da artikulišem svoje osećanje sa početka i da formiram ideju. Nas troje smo ubrzo došli do podnaslova komada Ženski orkestar – Umetnici na tržištu! To je to! Javio sam upravi da imam ideju i da prihvatam poziv.
Koliko je originalna drama pretrpela izmena prema rediteljskoj koncepciji? 
Od Anujeve komedije u kojoj ženski sastav grotesknih karaktera zabavlja rekonvalescente u nekom banjskom lečilištu, napravio sam izrazitu dramu psihološkog realizma u kojoj je muzička dramaturgija postavljena poput Brehtovog songa u kojem svako od aktera ima svoj subjektivni muzički monolog. Tema je vezana za sudbinu umetnika danas, za muzičare simfonijskog orkestra pred koje na samom početku staje predstavnik vlasti i obaveštava ih da – država više nije u stanju da finansira neprofitabilne institucije, te da se zbog toga orkestar premešta na tržište. Dramaturg i, uz mene, adaptator Anujevog komada, Ivana Dimić, sačuvala je lica, njihove odnose i njihove lične priče koje su sadržane u originalu, ali ih je smestila u novu okolnost. Najveći deo replika pripada Anuju, a tek jedan manji deo, nama autorima adaptacije. Mi smo doneli novu okolnost koja je promenila žanr i stil i stvorila nove uslove za igru i tumačenje.
Očigledno je da veoma polažete na aktuelnost komada... 
Trenutak u kojem živimo određuje komade kojima ću se baviti. Tako i biram tekstove, prema vremenu i temi koja sve nas, kao društvo, i mene lično okupiraju. To naravno ne mora biti politička tema, ali mora biti tema koja nas u tom trenutku zaokuplja, koja traži od nas umetnika određene stavove i poruke. Za našu branšu danas nema važnije teme od ove kojom se bavimo u Ženskom orkestru. To su pitanja reforme u kulturi, odnosa vlasti prema umetnicima, odnosa umetnika unutar branše, odnosa institucija i takozvanog tržišta prema umetnicima...
Kažu da još na samom početku rada imate raspored svih proba do premijere...
Uvek imam jasnu viziju na početku rada. Formiram čvrst ram u kojem ostavljam puno prostora za rad svim saradnicima. Smatram da su disciplina i red osnovni preduslov za stvaranje. Ženski orkestar će biti moja 97. premijera u karijeri. Ne odustajem od svog koncepta, sada već mogu reći, savršene organizacije celog procesa, u kojem se na početku rada dobije kompletan program priprema do premijere, čiji je datum fiksiran od prve probe. Ovakav način rada omogućava svima planiranje procesa, ne nagomilavanje, već raščlanjavanje materije, glumci znaju šta ih kog dana po planu čeka, a ja takav način pripreme negujem od svoje diplomske predstave. Kada pozorišta dobiju plan na početku, mnogi su sumnjičavi da ga je moguće dosledno sprovesti, ali na kraju ne kriju oduševljenje i respekt.
Uloga kompozitora je veoma značajna za ovu predstavu. Kako ste sarađivali?
Saradnja sa kompozitorom Vladom Pejkovićem je bila od suštinske važnosti za formiranje koncepta predstave. Njegova ideja o songovima koji su subjektivne ispovesti, razrešila je čvor koji nije bilo nimalo lako razmrsiti. Naravno, Ivana Dimić je napisala potpuno nove songove koji nisu Anujevi već njeni... mislim da je muzika ovom čitanju dala temelj, ali i krov.
Da li razmišljate o budućoj publici dok režirate i kako će, po Vašem osećanju, publika reagovati na ovu predstavu?
Uvek mislim o publici. Volim publiku i poštujem je. Ne mogu reći da stvaram samo radi nje, radim i zbog sebe, ali svaka moja predstava se obraćala publici sa idejom da je ponovo vrati u teatar, da je emotivno pokrene, da je uzbudi ili razgali... publika će ovu predstavu odlično razumeti, jer je nama danas i te kako važno da publika razume i podrži umetnike.
Kakav je Vaš odnos prema glumcima i prema njihovoj kreativnosti?
Ja sam dete iz glumačke porodice. Odrastao sam u pozorištu, prohodao na sceni, zapamtio generacije i generacije glumaca. Gledao ih sa divljenjem, jurio ih zbog autograma, a onda počeo sa njima da radim i da se družim. Studentima glume predajem na FDU... Mislim da razumem glumce, volim ih, poštujem, radujem im se... U mojim predstavama oni su više od ravnopravnih saradnika, oni su autori kojima duboko verujem. Vera je put u njihovo potpuno oslobađanje i puno kreativno izražavanje.
Jelica Stevanović