Babe i barabe vam kradu smeh u teatru Le Studio

Babe i barabe
Teatar Le Studio
Piše: Milana Vojnović
03. mar 2018.

„Babe i barabe“ je deveta predstava koju je priredio Le Studio i, kako režiser Žan-Batist Demarinji navodi u svom obraćanju publici, prva komedija u novom prostoru i prva komedija posle tri ili četiri godine. Prema režiserovim rečima, raditi na komediji je izazov, jer sve do premijere, dok ne vidimo reakciju publike, ne možemo biti sgurna da li je ona uspešna. Tada se predstava čak i menja u trenutku, prilagođava.

Predstava se bazira na britanskoj crnoj komediji Ladykillers iz 1955.godine, a Žan- Batist Demarinji ju je u potpunosti prilagodio današnjem kontekstu, i smestio u Srbiju, tačnije u beogradski “krug dvojke”; uklapajući svaki detalj u “ovde i sada”. Za one koji su upoznati sa filmom, neki elementi mogu biti prepoznatljivi i sasvim sigurno će znati da cene veštinu sa kojom je predstava urađena.

Ovo je, naime, priča o dobroćudnoj starici koja izdaje sobu u svom stanu, ne želeći da više bude sama. Tim povodom, na njena vrata dolazi  profesor Petrović, kome starica, oduševljena njegovim manirima i naočitošću, pristaje da izda sobu. Ispostavlja se da se profesor Petrović amaterski bavi muzikom, te imamo prilike da vidimo i njegove prijatelje, muzičare, koji ga posećuju kako bi vežbali.

Akcenat je posebno stavljen na odnos starice i njenog podstanara, pa i cele bande, kojima ona isprva pristupa naivnjački, ljubazno, razvijajući određenju naklonost prema njima (donosi im osveženje tokom proba, nutka ih kolačima). Dodatnu komplikaciju predstavlja blisko prijateljstvo sa policajcem iz obližnje policijske stanice, koji je posećuje i samim tim predstavlja pretnju banditima. Tokom predstave vidimo i evoluciju staričinog lika- nakon što nesrećnim slučajem do koga dovodi već pomenuta nespretnost “baraba”, starica otkriva prave namere ove bande i dolazi do međusobnog nadmudrivanja između njih. Ipak, Demarinji unosi novinu u odnosu na film, a to je “banda” staričinih drugarica, te sada zapravo imamo dve grupe koje se međusobno ucenjuju oko novca- barabe ga žele jer su upravo to, barabe, a starice isprva žele da poštuju zakon i vrate novac. Ipak, starije i mudrije, starice izvojevaju pobedu, a novac dobija sasvim novu namenu, sada kada ostaje u njihovim rukama.

Tokom predstave je takođe važna i uloga publike. Ona  se nalazi u poziciji sveznajućeg posmatrača kome su odnosi između likova, kao i njihovi pravi karakter jasniji mnogo ranije nego likovima samim. Publika je ta koja može da po Petrovićevom ponašanju nazre nešto sumnjivo od samog početka, i ona je ta koja vidi šta se dešava tokom famoznih proba, kada se paralelno odvijaju I scene sa bandom, dok je starica zaokupljena u drugoj prostoriji. Tako i razotkrivamo pravo lice ove bande, odnosno baraba i zašto je profesor Petrović bio toliko motivisan da iznajmi baš tu sobu.

Koristeći kontrast između bande razbojnika i grupe starica kao okosnicu, ali i današnje stanje kao inspiraciju, predstava vešto provlači relevantne teme, poput one o trivijalnim događajima koji se plasiraju u vestima, dotičući se čak spinovanja koje se narodu svakodnevno servira sa malih ekrana, i uopšte reakcije javnosti na remećenje reda i mira, apsurda u kome balansiraju politički i verski predstavnici naroda.

Scenografija i kostimi su dobro osmišljeni, bez suvišnih detalja, ugledajući se na originalnu kostimografiju iz filma i pojačavajaući komiku likova. Tu su kožni mantil ili povez preko oka i kožne rukavice koje asociraju na mutne radnje, marame oko glave, štapovi koji se dovode u vezu sa starijim življem. Zanimljivo je da je čak i scenografija je veoma bliska originalnom dekoru iz filma. U kući starice vidimo tapete, stari nameštaj, enterijer koji je u neku ruku zaustavljen u vremenu, a našoj publici poznat, ukoliko ste imali prilike da posećujete ili boravite kod baka, pa i prabaka.

Replike su brze i pune ironije, a ritam predstave ne opada ni u jednom trenutku, već čini da vam sat i po vremena proleti. Sama priča se prilično drži originalne, iz 1955., ali je savršeno uklopljena u savremeni trenutak. Nedostatak filma je dobro nadoknađen u predstavi , jeste da nema praznog hoda i da je sve vreme predstave iskorišteno te ona  svojom dinamikom drži pažnju publici. Kod filma ipak, koji jeste drugačijeg formata, tih devedeset minuta se čini dužima jer, za razliku od adaptacije u teatru Le Studio, pred kamerom nisu iskorišteni svi resursi koje bi jedno filmsko ostvarenje moglo da ima, čak i u doba u kome je nastalo.

Atmosferi cele predstave doprinosi i ambijent pozorišta koje je sasvim nekonvencionalno, sa mogućnošću da ispijate neko piće dok gledate predstavu koja se odvija na sceni svega nekoliko metra ispred vas. Upravo zbog ovoga, lako se stiče utisak da ne gledate predstavu u pozorištu, već provodite prijatno veče sa prijateljima.

Foto: Le Studio