"Čikaške perverzije" na srpski način

Posle gotovo 10 godina pauze, Dragan Jovanović odlučio je da publici vrati "Perverzije". Ako mene pitate, pun pogodak. Posle svih teških i društveno angažovanih predstava, koje zaista volim i preferiram, bila mi je potrebna jedna ovakva terapija smehom koja mi je na trenutak skrenula misli od mnogih teških tema sa kojima se svakodnevno suočavamo.

Uprkos brojnim negativnim komentarima na forumima koje sam čitala, podatak da su "Čikaške perverzije", koje su rađene po motivima drame Dejvida Memeta "Seksualne perverzije u Čikagu", od premijere 1993. pa do 2005. godine uživale kontinuirani status hita koji je videlo preko 200.000 pozorišnih posetilaca, bio mi je dovoljan motiv da ipak pogledam predstavu. I, ponavljam, nisam se pokajala.

Iako se "Čikaške perverzije" mogu okarakterisati kao predstava za "široke narodne mase", mnoštvo tema koje pokreću ipak joj daju na težini. Verujem da se predstava toliko dugo igra jer je vanvremenska. Bavi se naizgled običnim, na prvi pogled veoma prostim, stvarima, a koje su suštini komplikovane i kompleksne. Priča o ljubavi, prijateljstvu, o problemima između muškaraca i žena nesto je što će uvek biti aktuelna i neiscrpna tema. Predstava se svim temama bavi na duhovit način. Ipak, iako preovladava šaljivi ton,  postoji i nekoliko dramskih momenata tokom kojih publika ćuti i sluša. Ukoliko se malo udubite u problematiku, možete shvatiti i da predstava govori o tome koliko se ljudi plaše da zađu u srž problema, zbog čega se zadržavaju na površini, bežeći od realnosti i stvarajući idealizovane slike života i ljudi. Međutim, niko nije idealan i tu nastaje problem.

Ono što mi je na momenat zasmetalo u ovom izvođenju, jeste scena u kojoj su žene prikazane kao očajnice, mada, kada se pogleda šira slika i način na koji je Olga iznela ulogu Džo Veber ova scena nema negativanu konotaciju. Osim toga, Branka Pujić i Igor Đorđević odlicno su se snašli u svojim ulogama. Način na koji prikazuju kompleksnost muško-ženskih odnosa dodaje na dinamičnosti predstave.

Scena je podeljena na tri celine koje su statične tokom čitave predstave. Minimsalističkom scenografijom dodatno se pojačava celokupni utisak jer se ne izdvaja ništa što bi vam okupiralo pažnju. Akcenat je isključivo na glumcima, odnosno na njihovim unutrašnjim i međusobnim sukobima.

Tekst predstave je vrlo pojednostavljen, sa dosta žargonizama, čak na ivici ukusa, mada, kada ga izgovaraju imena poput Dragana Jovanovića i Olge Odanović dobija potpuno drugačiju dimenziju. Specifičan humor Gagija Jovanovića malo koga može ostaviti ravnodušnim, čak i kada se koristi vulgarizmima. Po takvoj vrsti humora smo valjda jedinstveni.