Da li je Divlji zapad pravi Zapad?

Pravi Zapad
Srpsko narodno pozorište
Piše: Katarina Đoković
20. mar 2018.

Šta je ono što mi zapravo znamo o Divljem Zapadu? Da li su nam to usađene predrasude koje su se prenosile sa kolena na koleno ili su to pak stereotipi koje smo dobili plasiranjem Zapada kroz medije? Kako god bilo, prisetimo se šta je ono što nam prvo padne na pamet kada ga spomenemo. Da li je to anarhija? Kauboji? Mračna Amerika? Prašina i pustinje? Meni je asocijacija nasilje. A vama?

Da li je predstava pod nazivom „Pravi Zapad“ tu da nam otvori oči?

Predstava počinje. Čujemo cvrčke. Sveća obasjava staromodnu prostoriju u kojoj sede dva lika. Braća. Suprotnosti. Njihovi kostimi nam šapuću njihove karaktere. Ne greše u tome. Jedan brat sedi u čisto belim pantalonama, koje odaju nevinost i odmerenost. Drugi brat na sebi ima ožiljke prirode, poput prljave bele majice i napuklih čizama. Izgleda da smo svedoci porodične drame. Iako trenutno nema figura oca ili majke, braća su dovoljna. Ponekad i suvišna. Scenografija odaje utisak kuće na periferiji grada. Cvrčci, koji se čuju u pozadini, potvrđuju misao. Vidimo kuhinju i trpezariju. Uredne su. Sveže cveće odaje da tu ipak živi neko. Kako priča počinje, shvatamo da je to kuća njihove majke, koja je trenutno na Aljasci. Majka je ta koja obožava cveće i pridržava kiseonik drami.

Braća se zovu Li i Ostin. Ostin je scenarista, koji trenutno piše ljubavni scenario za holivudskog producenta i uredno čuva majčinu kuću. Li je skitnica, luzer, asocijalni zavisnik od slobode koji živi u pustinji, radi stvari koje mu se prohtu i ne bira sredstva kojima će stići do cilja. Kršenje zakona mu nije strano. Došao je kući posle mnogo godina kako bi iskoristio bratov automobil i druge materijalne stvari. Osobu koju igra Lija ne mogu da zamislim u privatnom životu. Taj glumac je Li i kad pere zube i kad vadi pesak iz obuće u pustinji u sred Amerike i kad dolazi na probu u pozorište u Novom Sadu. Ekipa predstave iskušava naše samopouzdanje. Na sceni, njih dvojica se bore za istu stvar. Obojica se teturaju po fiktivnoj prošlosti, imaju takozvani američki san i pretražuju načine kako da ga ostvare. Ono čega nisu svesni, jeste da ni jedan od njih ne vidi sebe onakvog kakav jeste. Da li  mi vidimo sebe onakvima kakvi zaista jesmo?

Između dve scene se čuje lagana kantri muzika, koja nas uvodi u nastavak radnje. Pravo osveženje u pozorištu. Rediteljska četkica se trudi da nam oboji dramu mračnog tona u realistične tonove. Približava nam priču pravog Zapada. Duhovitost likova čini da nam oni bivaju bliski i da stvaraju u nama subjektivan osećaj. Koliko tolerancije imamo za njih? Koliko tolerancije imamo za ovakav Zapad na koji nismo navikli?

Potpuna zbrka se dešava kada se Li vrati ranije iz grada, te upada na sastanak Ostina i holivudskog producenta. Li počinje da priča producentu o svojim dogodovštinama iz pustinje i vestern filmovima. Producent biva zainteresovan više za Lija i njegovu „iskrenost“, nego za „obično ljubavno smeće“ oko kojeg se Ostin danima trudi. Tačnost i požrtvovanost glumaca je lako uočljiva. Do sada egzaktni karakter mladog Ostina prerasta u borbu za opstanak kojoj se ne vidi kraj. Saznajemo da su braća ambivalentna. Li argumentovano želi da postane poznati scenarista, dok Ostin sve vreme želi da iskuša čari prirode, hoda po pustinji i udiše svež vazduh.

Da li mi ko silno želimo da budemo neko drugi? Kakva osoba želimo da budemo? Da li vidimo bar malu crtu sličnosti između naših karakteristika?

Dok razmišljamo o ovome, ili se čak borimo, zapali smo u haotičnost drame. Vrtlog neznanja oko sledećeg koraka nam govori da ne znamo ni da li smo dobro postupili u ovom. Na sceni uviđamo raskoš katastrofe. Saksije su pobacane, tanjiri razbijeni, zavesa je skinuta, telefon isčupan, a oba brata su prljavija nego ikada. Na vrhuncu drame stoji neizvesnost kao nekakav monolit. Maestralnost glumačke ekipe je srazmerna delu. Sada Li piše scenario, ali oseća da nije dorastao tom zadatku, te traži bratovu pomoć. Brat okušava svoju ličnost i pokušava da bude Li. Krade tostere, pije i zabavlja se. Sukob se ubacuje u petu brzinu i muti nam sve pred očima. Ono što je magično jeste što mi u svakom momentu predstave bivamo podeljeni između dva lika. Da li je to ono što želimo? Ne. Zašto? Zato što smo navikli da budemo u našoj zoni komfora i podržavamo jednog, provereno pozitivnog lika. Sem Šepard to ne dozvoljava. Ne dozvoljava nam da budemo razmaženi, već kleše od nas ličnosti kakve zaista gledamo u ogledalu. Ispred tih klesanih ličnosti se na sceni Srpskog narodnog pozorišta dešava tornado. Tornado emocija, obrta, strasti i sâme egzistencije.

Da li je ovo „onaj“ Zapad na koji ste pomislili kada sam vam postavila pitanje? Sigurno nije. A da li ste vi onakvi kakvi želite da budete kada ova predstava postavi pitanja? Sami procenite.

Na konferenciji za štampu povodom ove predstave, Igor Pavlović, glumac koji igra Lija, je rekao da je uloga Lija zapravo ono zbog čega neko odluči da se bavi glumom. Dodala bih da je predstava „Pravi Zapad“ ono zbog čega neko odluči da ide u pozorište.




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste