Dva mirisa ruže - Ljiljana Stjepanović i Elizabeta Đorevska

Dva mirisa ruže
Pozorište na Terazijama
Piše: Dušan Milijić
10. nov 2018.

U osvrtu na muzičku melodramu Dva mirisa ruže koji je objavio knjaževački FKMS Radio može se pročitati kako su se glumice Ljiljana Stjepanović i Elizabeta Đorevska, nakon odigrane predstave, nekoliko puta vraćale na scenu pošto su od publike bile nagrađene desetominutnim aplauzom, što je najbolji pokazatelj njihove maestralne glume.

Jedno jeste tačno: gluma je zaista bila maestralna!

Aplauz, međutim, nije trajao deset minuta, možda nije trajao ni tri minuta – ali čak i za toliku minutažu pljeskanja postoji malo banalniji razlog: naime, bilo je nepristojno da gledaoci izađu iz sale dok glumice, iako su se prethodno poklonile, i dalje igraju i pevaju, prave raznorazne grimase, a onda se opet poklone i krenu sa scene, da bi se iznova vratile i još malo igrale, pa se na kraju vratila samo Ljiljana Stjepanović da izvede još neku grimasu...

dva-mirisa-ruze1

Nije, dakle, publika ovacijama zvala glumice da se vrate na pozornicu, nego su se one same vraćale, ali mora se priznati, i to je dopušteno kad predstava ima za cilj da oraspoloži i nasmeje gledaoce.

Tekst koji je na gorespomenutom sajtu objavljen nosi naslov „Marijači i opojni miris ruže na sceni Doma kulture“ – ali jedini miris koji su gledaoci osetili, bar oni koji su bili u prvim redovima, jeste miris cigare, što je nekima sigurno bio i nadražaj nakon kojeg su nestrpljivo morali da čekaju kraj predstave ne bi li utolili želju za nikotinom, dok je metafora o ruži i njenim mirisima nekako ostala nedorečena.

Ali, kao što je već naglašeno, gluma je zaista bila perfektna, i ne samo gluma, nego i igra i pesma, jer iako je ovo duo-drama, glumice su imale podršku marijačkog orkestra, čije su numere u nekim momentima podsećale na motive iz čuvenog filma Jedan dan života, koji je kod nas poznatiji kao Mama Huanita.

Ne zna se koja je od dve glumice bila bolja i teško je reći da li one uopšte imaju krajnje umetničke domete – ili su uvek spremne da budu još bolje, da iz scene u scenu, a verovatno i od jednog do drugog izvođenja predstave, iznova nadmašuju same sebe.

Možda je, ipak, za nijansu bolja Ljiljana Stjepanović, koja na sceni prelazi put od smerne žene i savesne majke, preko pijanice, do rasipnice željne raskalašnog života, a pritom je uvek uverljiva i potpuno predana onome što treba publici da dočara.

A opet, ako se setimo Elizabete Đorevske iz serije Ubice mog oca, moramo se diviti koliko se glumica za ovu ulogu transformiše, ne samo putem šminke, nego maltene promeni boju glasa i u tome istraje tokom cele predstave.

Sem toga, imala je Elizabeta Đorevska i nekoliko pravih akrobacija, koje njoj možda nisu bile teške (s obzirom na to da igra ovu predstavu već šesnaest godina), ali gledaoci nisu mogli ostati ravnodušni kad su je videli kako naglo skače na sto i pritom savršeno održava ravnotežu, ili kad u nastupu pijanstva padne odgurnuvši stolicu ali se istovremeno i naslonivši na nju. Teško je to opisati – najbolje je uživo pogledati!

Što bi Šekspir rekao: greške drame popravlja gluma.

Međutim, greške treba da budu izuzeci, nešto što se može izdvojiti iz teksta i nabrojati na prste, nešto što se desi mahinalno piscu ili glumcima – a što se tiče konkretno ovog teksta, greška je manje-više sistemska i odnosi se na celokupnu radnju, koja je neverovatno jednostavna i prevdidljiva, pa to pomalo i vređa inteligenciju gledaoca.

U prvi mah pomislivši da su glumice same sastavile tekst radi čiste zabave i izazivanja smeha kod publike, ipak mi je tokom same predstave postalo jasno da je ovo prevod španskog, tačnije meksičkog dramskog teksta, pa sam docnije potražio nešto više podataka, da vidim koja je uopšte poenta takve radnje, da bar pronađem neki smisao nakon predstave, ako već nisam uspeo tokom njenog trajanja.

I sasvim logično, na sajtu Pozorišta na Terazijama jasno stoji da ovo jeste „lagano“ štivo, „komad za opuštanje“, ali se „pitkim dijalogom i vrcavim humorom“ zapravo daje mogućnost „za bravuroznu glumačku nadgradnju“.

Sve je, dakle, prepušteno glumi, grimasama, skečevima, intonaciji, transformaciji – ali to ponekad pređe u katikaturu, pa i u improvizacije koje služe samo radi podilaženja publici, što se često ostvaruje komičnom situacijom koja nema nikakve veze sa originalnim dijalogom.

dva-mirisa-ruze2

Tako, na primer, jedna glumica izgovori tekst kako mora da izvrši nuždu, a druga joj kaže da to ne čini na sceni, nego neka ode u publiku!

Ili kad se govori o nekom prekršaju, pa jedna glumica, onako usputno, kaže kako će valjda izbeći kaznu – jer će naći vezu u Knjaževcu!

Ipak, ogrešio bih se o istinu ako bih rekao da ovakvi skečevi nisu naišli na dobar prijem kod knjaževačke publike ili bar kod njenog većeg dela – tako da možda i ne treba biti toliko surov kad su glumice već postigle ono što su želele, a na kraju krajeva, znali smo da nećemo gledati Šekspira, pa možda nije ni prikladno pozivati se na njegovu misao.

Treba nešto reći i o organizaciji predstave, koju je režirao Slavenko Saletović, a scenu i vrlo upečatljive kostime kreirala Vesna Radović, ali svega toga ne bi bilo da se meskički picac Emilio Karbaljido (1925–2008) nije pozabavio sudbinama dveju žena koje su se sticajem okolnosti našle na zajedničkom zadatku – da sakupljaju novac kako bi od robije spasle istog muškarca, ali da vremenom zaborave na prvobitan cilj i počnu da se bave sopstvenim životima.

Nema šta više da se kaže, jer svako dalje razglabanje prešlo bi u prepričavanje i odavanje prilično prostog zapleta i raspleta onima koji predstavu nisu gledali, a ako ni zbog čega drugog, treba je pogledati zbog sjajne glume Ljiljane Stjepanović i Elizabete Đorevske, koje bi verovatno i od još prostijeg teksta načinile vrhunski teatar.

Može se zaključiti da su glumice nadmašile predstavu koju igraju i bacile je u zasenak, pa se stoga i u samom ovom tekstu više spominju njihova imena nego naziv predstave – i moram priznati da sam se kolebao da li u naslovu recenzije uopšte da spomenem naziv predstave ili da istaknem samo imena (neka budu navedena još jednom) Elizabete Đorevske i Ljiljane Stjepanović – ali sam ipak istakao i naziv predstave, makar reda radi.

Foto: FKMS Radio Knjaževac, Pozorište na Terazijama




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste