Gospođa ministarka – stari naslov, nova epoha

Teško je ostati objektivan i dati nepristrasan sud nakon gledanja modernizovane Gospođe ministarke u režiji Dušana Jovanovića. Jednom rečju, predstava spada u one koje gledaoca ili oduševe ili ga potpuno razočaraju. Nekima će se ovakva adaptacija, previše smela i slobodna, a na momente i provokativna, dopasti baš zato što nosi i dozu kontroverze, dok se drugima upravo zbog toga neće dopasti. Ipak, ako bi nešto bilo pogrešno, to je unapred izreći negativne komentare samo zato što se radi o modernizaciji. Jedno je sigurno: ravnodušni nećemo ostati niti će nam biti dosadno, pa sve i da smo Gospođu ministarku prethodno gledali u svim mogućim pozorišnim, filmskim i televizijskim verzijama, sve i da znamo tekst naizust.

Novo čitanje Nušića doneo je niškom teatru gostujući reditelj Dušan Jovanović, publici verovatno najpoznatiji kao autor drame Oslobođenje Skoplja, dok je naslovnu ulogu odigrala niška glumica Sanja Krstović, koje bi se gledaoci mogli setiti kao tetka-Uranije iz filma Zdravka Šotre Zona Zamfirova.

U najavi predstave stoji da će se Živka ministarka Sanje Krstović pamtiti onako kako se pamti ministarka Žanke Stokić ili Ljubinke Bobić – takva reklama možda jeste pretenciozna, ali je zato na mestu tvrdnja da se radi o jednoj moćnoj, uzbudljivoj i dinamičnoj predstavi, koja pritom i ne pokušava da dosegne neko savršenstvo, ali uspeva da održi pažnju publike.

Gospođa ministarka u Jovanovićevoj adaptaciji i režiji dobra je prilika da se još jednom uverimo kako čuvene situacije i replike mogu biti rešene na potpuno nov način iako su prethodno bile odigrane hiljade i hiljade puta. A kad ne bismo znali da se radnja izvorno dešava stotinu godina ranije, skoro da ne bismo primetili ništa neobično – toliko je izvorni tekst sâm po sebi pružio mogućnost za prilagođavanje jednoj potpuno drugačijoj epohi.

Rekli smo: „skoro ništa neobično“, jer kuriozitet bi mogao biti sâm naslov, čiji kontekst, bar na prvi pogled, nije promenjen. Naime, izraz „gospođa ministarka“ ne znači više „žena ministra“, kako je bilo u Nušićevo vreme, nego sada znači: „žena koja ima ministarsku funkciju“. Međutim, iako živi u dvadeset prvom veku, Živka Sanje Krstović opet je „ministarka“ zato što joj je suprug ministar, pa se čini kao da joj ta „funkcija“ i sve privilegije koje uz nju idu pripadaju s punim pravom, što je u najmanju ruku nerealno i anahrono. Ipak, ako se pretpostavi da u svakom režimu, bez obzira na ideologiju, žena jednog ministra itekako ima izvesnu moć u društvu, a ako pritom znamo da bi se danas supruge ministara mogle nazivati „ministarkama“ u žargonu ili iz čistog snobizma, onda se Jovanovićeva modernizacija može razumeti i pored te neusaglašenosti između starog naslova i nove epohe.

Sama predstava koncipirana je tako da se neverovatnom brzinom i sa velikim uspehom smenjuju viši i niži nivo komike. To može delovati kao izvesno umanjenje kvaliteta, tim pre što jasno primećujemo da se komedija u pojedinim momentima pretvara u izvestan vid burleske i satire (pogotovu su izrazito karikirani likovi Živkinih brojnih pravih i lažnih rođaka), ali u celini gledano, i Jovanovićeva Gospođa ministarka ostaje jedna poučna komedija višeg reda, bez opasnosti da se pretvori u sitkom napravljen samo radi smeha i uveseljavanja publike.

Takođe je zanimljivo videti kako se reditelj snašao sa Nušićevim tekstom i da li je, modernizujući radnju, morao i tekst da menja iz osnova. Ipak su, u solidnoj većini, zadržane originalne Nušićeve replike, mada su intervencije bile neophodne, no i u takvim su slučajevima mnogo više izmenjeni gestovi, mimika i ponašanje likova nego li tekst koji izgovaraju. Najzad, ponekad je i zanimljivo pratiti kako se predstava udalji od izvornika, pa mu se ubrzo opet približi. To je samo još jedan dokaz da, šta god mislili o modernizacijama, i one mogu biti veoma uspešno realizovane zahvaljujući predanom radu.

Mogle bi, samo radi ilustracije, za poređenje poslužiti filmske modernizacije Šekspirovog Hamleta, Romea i Julije, Koriolana, gde se izvorni tekst skoro ne menja, premda se radnja više ne dešava u vreme legendarnih kraljeva, konja i mačeva, nego u vreme uličnih bandi, besnih automobila i pištolja. Slično je i sa Jovanovićevom Gospođom ministarkom, u kojoj su mirišljava pisamca postala mobilni telefoni, a ministarske cigarete – droga!

Uprkos svemu, reditelj je do kraja zadržao Nušićev manir univerzalnosti, tačnije: ni jednom jedinom rečju nije konkretizovan politički ili ideološki momenat, mada je svima jasno da se radnja dešava u savremenoj (Republici) Srbiji. Iako znamo da se Nušićeve komedije izvorno događaju u obrenovićevskoj Srbiji i u međuratnoj Jugoslaviji, čuveni pisac nikada u svojim delima nije imenovao nijednog kralja, nijednu dinastiju, nijednu političku partiju – premda je najviše pisao o poslanicima, ministrima, dinastičkim ulizicama... Upravo u tome leži svevremenost Nušićevih dela i baš su zato Nušićevi tekstovi zahvalni za svaku novu modernizaciju, ali razume se, bez narušavanja te univerzalnosti zarad podilaženja savremenoj publici željnoj skečeva, sitkoma i političkih viceva.

[ U jednom periodu bilo je čak pokušaja da se Nušić pretvori u satiričara i oštrog kritičara kraljevskog režima, pa je tako snimljen i film karakterističnog naziva Pre rata (spoj Ožalošćene porodice i Pokojnika), ali takvu nasilnu konkretizaciju donekle je demantovala televizijska serija Drugarica ministarka i film Masmediologija na Balkanu, gde su Nušićeve situacije i replike bez problema uklopljene u jednu sasvim drugačiju ideologiju. Jovanović nije otišao ni na jednu ni na drugu stranu, nego je uspeo da pronađe izvestan kompromis, pa iako je publici jasno predočio u kakvom se državnom uređenju i u kojoj epohi dešava radnja njegove verzije, ipak je zadržao i univerzalnost ponesenu iz predloška. ]

Definitivno treba pogledati Gospođu ministarku u režiji Dušana Jovanovića, pa makar i da smo u salu ušli s predrasudom kako je modernizacija loša samim tim što je modernizacija, makar i da nam se pojedine scene učine kako su previše slobodno protumačene i prilično udaljene od originala, čak i ako nam na momente zaista deluje da su neke izmene izvršene samo radi podilaženja publici.

Najvažnije je da, dok budemo izlazili iz sale, znamo da smo upravo gledali NUŠIĆEVU komediju, da smo svesni kako Nušićev (ili bar nušićevski) duh nije narušen, pa da je, najzad, i takva jedna adaptacija imala određeni cilj, tačnije putokaz za jasnije čitanje Nušića kao svevremenog pisca čiju aktuelnost ne može umanjiti ni ogromna razlika među epohama.

Foto: Narodno pozorište Niš