Jastučko - Jedini zadatak pripovedača je da ispriča priču

 Tačno u 20:00 časova malobrojna publika se uvodi na pozornicu i raspoređuje na onoliko mesta koliko je moguće, na uvek rasprodatu predstavu koju je zaista potrebno pogledati ovako izbliza. Ispred nas je štrik na kome vise krvave plahte i na scenu dolazi Milijana Makević u ulozi pralje te skuplja plahte uz zvuke upaljenog televizora, otkrivajući nam nagog čoveka koji je sve vreme stajao iza njih sa kukuljicom na glavi drhteći na belim, krvavim pločicama. Njemu se uskoro pridružuju dvojica inspektora, Tupolski i Arijel, koje tumače Saša Torlaković i Branislav Jerković, gurkajući ga u prolazu pre skidanja kukuljice i otkrivanja lica ovog očiglednog istovremenog okrivljenika i žrtve. Ovaj čovek, koga se sećamo kao Homenides-a iz “Bube u uhu” je Ninoslav Đorđević, koji nas je sada dočekao u sasvim drugačijoj priči, oživevši ulogu Katurijan K. Katurijan-a pred našim očima i ostavivši nas da bez daha pratimo njegovu priču.

I dalje drhteći on objašnjava detektivima da oseća poštovanje prema policiji i državi i da će odgovoriti na sve, ali ne zna razlog zbog kojeg je tu, već samo da su mu oduzeli njegove priče, uz citat da je “Jedini zadatak pripovedača da ispriča priču”.

Na neki način, ova izjava je istovremeno i odbrana same predstave kao takve, od onih koji će smatrati da neke priče ne treba da budu ispričane, i biti uvređeni njenom tematikom, što izaziva polemiku – da li je svaka priča u redu dokle god ostaje samo priča? Ali ovaj pisac ne piše bilo kakve priče, nego priče u čijoj većini su one u kojima su deca, koja su kinjena, na kraju i ubijena na izopačene načine.

Ovo nas navodi da se kao publika stavimo u ulogu porote, još i pre nego što saznamo za istinski zločin, te se delimo na one koji po svaku cenu staju u odbranu umetnosti, slobode mašte i pripovedanja, i one koji smatraju da je užasno i samo pisanje o užasnim delima, te već sam um koji je sposoban to da zamišlja, zaslužuje kaznu. Priče koje čujemo u toku predstave su “Mali ljudi jabuke”, “Raskršće tri vešala”, “Priča o gradu na reci”, “Pisac i njegov brat”, “Mali Isus”, “Jastučko” i “Malo zeleno prase”. Priče su zanimljive same po sebi, ali na ovaj način predstavljanja, gde one oživljavaju kao priče u priči u predstavi, njihov značaj i dubina postaju još veći, što je možda i poenta i istovremna počast piscu kao stvaraocu kome je to jedino značajno, i najbolji poklon.

Katurijan Katurijan u svojim pričama ostaje pasivan, ne pokušava da kao pisac preuzme ulogu zaštitnika nedužnih ili isteruje pravdu, pa je njegova izjava o pripovedaču čiji je jedini zadatak da ispriča priču, u stvari i opis stila ovog pisca. Ali ovde se ne radi samo o pričama, već o stvarnom postojanju tri žrtve, dvoje ubijene dece i jednog nestalog deteta. Verovatno bi valjalo napomenuti ono što je uplašilo sve koji prvi put gledaju predstavu, a to su užasni i glasni vriskovi koji dopiru iz daljine. Naime, negde u drugoj prostoriji, nalazi se brat Katurijan Katurijan-a, Miša, koji ide u specijalnu školu.

Detektiv Arijan, koji je duboko uznemiren nasiljem nad decom, je taj koji odlazi da razgovara sa Mišom, pre nego što začujemo vriske i vraća se krvavih ruku.

“Upotrebi pendrek, nešto, ne golim rukama na debila”, kaže Topolski.

Saznajemo da je brat priznao ubistva, ali zbog svojih ograničenih mentalnih sposobnosti – teško da je on mozak operacije, te se vraćamo ispitivanju pisca.

“Kretene možemo da pogubljujemo često, i to činimo, ali pisce, to šalje neku poruku”, kaže Topolski.

U jednom momentu predstave počinje projekcija crteža i slušamo priču “Pisac i njegov brat” u kojoj saznajemo za roditelje koji su vršili eksperimente da bi stvorili dobrog pisca, gde se prvo rađa talenat, pa muka u spoznaji tuđe muke, i na kraju, istinska lična muka koju samo spoznavanje muke nikada ne može nadmašiti. Posle toga konačno upoznajemo Mišu, i Katurijan postalja vrlo bitno pitanje – Ako imamo priču u kojoj jedan čovek dolazi kod drugog čoveka i kaže mu “Tvoja majka je mrtva”, šta mi ustvari znamo da je istina? Da li je istina da je majka umrla? Mi znamo samo da je istina da je neko to rekao.

Ovo nas navodi da se zapitamo da li su se ustvari dogodili zločini o kojima se govori, da li u priči postoji istinski zločinac, ili je cela priča ustvari o proganjanju pisca koji ne odgovara komformističkim, standardnim i prihvaćenim okvirima mašte.

Da li su zločini samo ono što je urađeno u stvarnosti ili je moguće da zločini postoje i u onome što samo pomislimo, što ostaje u okvirima naših misli i reči? Kolika je istinska moć samih reči?

Otprilike u ovom momentu konačno saznajemo Jastučkovu priču, šta je ustvari Jastučko, što poteže novu temu i dilemu, da li je njegov poziv ispravan i da li je život u patnji vredan življenja ili je bolje da bude žrtvovan pre nego što do patnje dođe.

“Mislim da ćeš jednog dana biti slavan pisac”, Miša

“Ubiće me za pola sata” Katurijan

“Onda nećeš.” Miša

Pred smrtnom presudom, naš pisac razmišlja samo o svojim pričama, u strahu da će biti spaljene, jer “nije bitno da li si mrtav ili ne, bitno je šta ostavljaš iza sebe”.

Još jedna zanimljiva izjava je ona od Topolskog, u kojoj se žali na kuknjave o nesrećnim detinjstvima navodeći “Moj tata je bio nasilni alkoholičar. Pa jesam ja nasilni alkoholičar? Pa jesam. Al to je bio moj lični izbor.”

Koliko pravo na lični izbor zaista imaju deca, da li su uopšte sposobna da donose odluke ili se njihovo okruženje preslikava na njih kao natopljen sunđer na prazno slikarsko platno?

U “Jastučku”, sve je povezano i vrti se oko nekoliko osnovnih tema u vezi kojih sam postavljala pitanja u ovom tekstu, kao što i sama predstava postavlja pitanja u gledaocima dok je posmatraju, izazivajući iz njih reakcije u vidu moralnih dilema. Ali mnogo toga vam nisam otkrila, plašeći se da ne pokvarim doživljaj odmotavanja klupka koji ćete imati budete li se usudili da lično pogledate ovo pravo umetničko delo. Možda je to samo moj utisak, ali tumačenje uloge pisca u ovoj predstavi, njegov govor i pokreti, asociraju me na osećaj i zvuk nežnog kuckanja po tastaturi kao kada se pažljivo i odmereno biraju reči, kao kada se sa istinskim uživanjem i ljubavlju prema pripovedanju, piše priča.

“Jedini zadatak pripovedača je da ispriča priču”, ali, nenamerno ili namerno, svesno ili nesvesno, on ipak radi mnogo više od toga.