Jesu li Naši dani naši?

Piše: Milana Petković
16. jan 2018.

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Ovako počinju Naši dani, pesma Vladislava Petkovića Disa, i iako je od stvaranja dela prošlo više od jednog veka, Radoslav Milenković nam i dalje pokazuje koliko su Naši dani naši, čak i u sadašnjem trenutku. Već više od 1500 puta, Radoslav Milenković na sceni recituje pesme Vladislava Petkovića Disa i oponaša likove iz pripovedaka Radoja Domanovića. I svaki put je utisak jednako jak, i svaki put se poražavajuće malo razlikuje od prethodnog, a sve više liči na svoj literarni oslonac s početka prošlog veka.

Da li se toliko malo stožer današnje vlasti razlikuje od onog u doba Obrenovića i kako je to moguće? Malo se razlikuje, da. Kako? Ne znamo, ali je moguće.

Radoslav Milenković je reditelj predstave i njen jedini glumac, koji, iako jedini, uspeva maestralno da predstavi publici više od trideset likova. Pored jačine verbalnih poruka koje predstava šalje publici, svedoci smo angažovanosti glumca da i kroz fizički izraz u kombinaciji sa pantomimom publici prenese svaki deo sumorne, ali groteskno smešne realnosti u kojoj živimo i od koje svakodnevno pokušavamo da pobegnemo ili da je ignorišemo. Predstava nam to ne dozvoljava, već nas vuče za rukav i tera da satiričnoj stvarnosti pogledamo u oči bez mogućnosti skretanja pogleda.

Jedini lik u ovoj monodrami je sve vreme prisutan na sceni dajući sve od sebe da vidite ono što nećete, da osetite kolektivno nesvesno koje smo kao narod gradili i vukli kroz istoriju, očigledno, ništa ne menjajući previše, da se nasmejete sebi i svojima, svojoj „miloj, napaćenoj nam otadžbini“.

Glavni lik priče odlazi na put nakon smrti oca da potraži svoje korene u zemlji heroja o kojoj je slušao od detinjstva, a umesto toga na tlu svoje rodne zemlje nailazi na sve osim čojstva i junaštva. Nailazi na ministre i svinje. Kud god pođe, sve sami ministri i svinje. Narod živi od svinjogojstva i izvoza stoke, a ministri od naroda. Srećom, ministara ima mnogo, pa to olakšava stvari, manje je običnog sveta za izdržavati. Svi su redom okićeni lentama i odličijima, a ako nikada nisi dobio odlikovanje, ne vrediš ničemu. Glavni lik, kao stranac koji nikada nije nagrađivan, niti obavljao ministarsku dužnost, prava je retkost, te je trebalo brže-bolje smestiti ga u kabinet.

U toku razvoja radnje, svedoci smo scena žigosanja stanovništva, kao dokaza ljubavi prema državi i naciji. Neupitno je da li je takav čin potreban ili predstavlja isključivo egzibicionističko delo, koje pruža osećaj lagodne ukalupljenosti u zajednicu u kojoj likovi obitavaju. On se jednostavno obavlja, bez obzira na sve. Baš tada je trenutak da se zapitamo koliko smo se snažno trudili da budemo prihvaćeni, koliko smo žrtava podneli i koliko visoke cehove platili da bi nas okolina posmatrala kao sebi ravne. I da li je to bilo potrebno? Gde nas je dovelo?

Zemlja gde su svi stručni, svi mnogo rade, a malo je prosperiteta jeste Domanovićeva Stradija. Publika je posmatrala razvoj radnje kroz smeh, mada je on bio samo periodična propratna zvučna reakcija uz dominantne setne poglede gledalaca.

Trenutno se „Naši dani“ igraju u galeriji Polet, te bliskosti glumca i publike doprinosi kabaretska atmosfera i topao prostor kafića u kom se igra ova monodrama.

Scenario ne prati nikakva muzička podloga, a ovakav koncept izvođenja karakterističan je jer se sva briga o scenskim efektima prepušta glumcu. Minimalizmu u predstavi doprinosi i jednostavnost kostima glumca koji se u toku predstave ne menja. Na taj način se olakšava prilagođavanje karakteristikama ličnosti velikog broja likova koje Radoslav Milenković tumači, ali i ostavlja prostor mašti posmatrača radnje da sami za sebe oslikaju lik do kraja u skladu sa iznetim osobinama.

Promenom stava, načina govora i facijalnih ekspresija glumac oslikava tipizirane karaktere seljaka, službenika, ministara, ali to radi sa određenom dozom ironije i skepse koje se ne gube do samog kraja predstave. Upravo ovakvo postavljanje likova, čini ih dovoljno fleksibilnim da gledalac u svakom momentu predstave može da posumnja u ishod koji očekuje i postavi sebi pitanja: „Živimo li mi u Stradiji i kako iz nje da pobegnemo? Da li bežimo od uređenja ili ljudi?“, a onda sasvim sam na njih traži odgovor.

Radoslav Milenković svoje izvođenje završava poslednjim stihovima Himne Vladislava Petkovića Disa:

Za lice tvoje ogledala nije.
Živi međ ljudma u muzici bluda.
Živi! I nek ti vlaga srce pije.
Živi u zemlji sramote i luda.

…a mi aplaudiramo zatečeni i zbunjeni, i dalje tražeći odgovor.

Foto: Neni Marković