Kad bi žabokrečina bila zatalasana

Kad bi Sombor bio Holivud
Narodno pozorište Sombor
Piše: Anamarija Jeličanin
03. jul 2018.

U februaru ove godine premijerno je predstavljen autorski projekat Kokana Mladenovića “Kad bi Sombor bio Holivud” u saradnji sa ansamblom Narodnog pozorišta Sombor. Reč je o fiktivnoj radnji nastaloj prema drami Radoslava Zlatana Dorića.

Već u prvim minutima gledalište zapljusne gorčina kroz nanizane podatke da su nam na mestima svojevremenih bioskopa širom države nikle zgrade kladionica, kineskih butika, second hand šopova ili jednostavno ostala pustoš, ruina koja se doslovno raspada od nemara i zaboravljenosti. Nakon gorepomenutih nekoliko šamara teškim činjenicama sledi muk. Zapravo, muk praćen muzikom nemog filma, izabranog kao krucijalna inspiracija za krojenje stila predstave. Uz to, nemi film bio je životna ljubav Ernesta Bošnjaka, hrabrog začetnika jugoslovenske kinematografije i glavnog lika predstave. Sanjar Bošnjak je 1912. godine otvorio naš prvi bioskop, uz zamisao da kupovinu američkih filmova zamenimo snimanjem sopstvenih.

Glumci se, koristeći se mimikom i pokretom kao jedinim sredstvom izražavanja, kreću po sceni poput pokretnih slika, dok im govor zamenjuju note klavira i violine koji stvaraju i obogaćuju atmosferu. Raskoš mašte ekipe predstave i raznolikost sjajnih rešenja pronađenih u svrhu zamene dramskog teksta pokretom zaslužuju duboki naklon. Uistinu, ne bi se moglo kazati da je publika ostala bez daha. Naprotiv, kvalitet ideje izazvao je tihe, pristojne šapate oduševljenja, bremenite da nakon spuštanja zavese prsnu u ovacije.

Tema i zaplet su nam gotovo nepodnošljivo bliski i poznati - mlada ideja, talasić na ustajaloj žabokrečini koji u pokušaju da razdrma okolinu unoseći svežinu noviteta, udara o otvrdela, okrenuta leđa. Nesposobnost ruralne sredine da pojmi vrednost, udružena sa nepopustljivošću gradskih otaca namerenih na potpunu kontrolu, rezultirala je time da je heroj jugoslovenske kinematografije pred kraj života ostao gotovo praznih džepova, ali nerazočaran. Biće da je ta neizgubljena iskra dovela do toga da se danas igra predstava u njegovu čast.

Suočen sa neobjašnjivim zabranama, zamkama i preprekama tadašnje vlasti, Ernest se našao u ćorsokaku, primoran da snimi film po režiji iste te zabranodavalačke vlasti, sa njom u glavnoj ulozi. Poznat manir vlastodržaca, koji svojeručno pomeraju kadar sa stvarnosti na sebe, izgovaraju svoj autorski tekst i kroje nove filmske priče.

Mala, ali nemoguća za izostaviti digresija je specifična, takoreći bezazlena zavist koja tokom gledanja izvedbe može da snađe publiku. Zavist prema iščuđavanju tadašnjih ljudi pri prvom susretu sa filmom, čiji su skučeni vidici i ograničeno poznavanje sveta razdevičeni pojavom “čudesnih” slika u pokretu, na koje su naša moderna čula nepovratno otupela. Iza paničnog bežanja i spašavanja žive glave od voza sa platna koji juri ka publici i drhtanja od Drakulinog jezivog pogleda, krije se beskrajno dirljiva naiva kadra da čoveka nagna na čudnu nostalgiju za vremenima u kojima čak nije ni bio rođen. Čini se da današnji, tehnologijom razmaženi svet, neće pojavu budućih letećih kola doživeti ni upola intezivno i duboko prodrmavajuće kao što su naši preci bioskop. Zaista poseban momenat predstave je emocija Ernesta Bošnjaka koja ga obuzima dok posmatra svoje sugrađane (goreopisano) nesnađene u sred čuda pred filmom, fantastično dočarana glumom Marka Markovića.

Jedna od pohvalnih zajedničkih osobina Kokanovih predstava je timska igra, upravo ključ snage predstava visokog kvaliteta, očišćenih od svakog oblika nadglumljavanja, isticanja, preticanja, glorifikovanja i ostalih mana tog roda koje ozbiljno skrnave sveobuhvatni utisak. Kako veli dečija pesmica: “Zajedno smo lepši, zajedno smo jači.” Uz to, ovde je čitava glumačka ekipa pokazala zavidnu fizičku spremnost.

Reditelj Kokan Mladenović kazao je u jednom prilikom da su satire Radoja Domanovića danas primenjive na dnevnom nivou. Predstava “Kad bi Sombor bio Holivud” podseća u velikoj meri na Domanovićevo “Mrtvo more”, čije reči savršeno, pravolinijski dosežu današnjicu:

  • I brzo se povrati u društvu za časak poremećena harmonija, nestade i tog malenog talasića što se uzdiže na mirnoj, nepokretnoj površini ustajale vode i društvo, zadovoljno, mirno produži i dalje svoj slatki dremež.

  • I mladi naučnik ne samo što nije imao uspeha već sve živo nekako smatraše instiktivno za dužnost da s negodovanjem dočeka tu pojavu.

  • Taman društvo u najslađem snu, a razbudi ga jedan mladi kompozitor sviranjem svojih novih kompozicija.

           E, ovo je već bezobrazluk! Jeknu uvređeno društvo trljajući oči.

           Otkud sad ova napast?

        Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase po kojoj se uhvatilo zelenilo, pojavilo se i iskočilo nekoliko talasića, žudeći da se otmu, da polete nekud više, ali brzo se vratiše masi. Zelenilo opet sve pokri, a mirnu površinu više ništa ne uzdrma, nikakav talas se više ne podiže. Uh, kako se oseća zadah ustajale vode koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj da krene na nepomičnu, trulu masu! Nigde vetrića...

Celokupan utisak je vrlo neobičan i može se kazati da je predstava zapravo nemi film u koloru igran uživo, pokretne slike od krvi i mesa uz pratnju žive muzike.




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste