Koja je cena neodustajanja od pozorišta?

Autorski, a ujedno i doktorski, projekat Marije Medenice „Neodustajanje” nedavno je izveden na sceni Akademskog pozorišta Krsmanac, a njegovo izvođenje publika je ispratila ovacijama. Međutim, u čemu se ogleda posebnost ovog komada?

Duboko zadirući u brojne izazove koje bavljenje glumom nosi sa sobom, Marija Medenica je uspela da za svega sat vremena kod gledalaca izazove najrazličitije emocije: razočarenje, grižu savesti, bes, smeh… Iako narativno „zaokružena”, monodrama „Neodustajanje” podstiče gledaoca da i sam promišlja o mračnoj strani pozorišta, onoj koja se vešto krije iza zaslepljujućeg sjaja reflektorâ.

Mrak… Najednom, svetlost počinje da se pomalja na pozornici i osvetljava njen centralni deo, gde se pojavljuje glumica u elegantnoj toaleti – dugoj crvenoj haljini, koja simboliše (prividan) glamur pozorišnog sveta. Gledalac shvata da prisustvuje svečanosti povodom dodele nagrade pomenutoj glumici, koja bi trebalo da nadomesti sva dotadašnja ponižavanja i nipodaštavanja –  one nagrade koja se dobija za poslušnost, ćutanje i trpljenje. Međutim, raspeta između onog učtivog govora koji se od nje očekuje i onog koji joj bes nalaže, protagonistkinja započinje svojevrsnu ispovest pred publikom. Gledalac iznenada zakoračuje u um glumice, gde, kao na traci, počinju da se smenjuju reminiscentne scene sa njenog životnog (bolje rečeno, pozorišnog?) puta. Štender sa odećom, glavni i gotovo jedini rekvizit na sceni, za tren postaje svojevrsni vremeplov: svlačeći dugu crvenu haljinu i navlačeći nove komade garderobe, protagonistkinja ušetava u „novu” ulogu, u jedan segment svog života. Upravo tada započinje hronološko „pripovedanje” o trnovitom putu jedne glumice: od neopisivog ushićenja zbog dobijanja „zamenske” uloge i razočarenja zbog nemogućnosti da se na istoj zadrži, preko neispunjenih snova o inostranoj karijeri (nesporazum sa audicijom za porno-film), primoranosti na rad kao animatora na dečjim rođendanima i igranja besmislenih uloga u još banalnijim komadima („Zeka Antigona”), pa sve do žrtvovanja sopstvene porodice i moralnih principa, pod pritiskom politike koja prodire i u umetnost. „Ja volim svoj posao, ja sam privilegovana” – rečenica je koju (svaka?) glumica, poput mantre, izgovara (u) sebi, a koja joj pomaže u misiji zvanoj „neodustajanje”. I dok prvi deo iskaza dolazi od nje same, u drugi je ubeđuje pozorišna „okolina”. Snimci koji se povremeno prikazuju na pozadini scene, a na kojima protagonistkinja „u poverenju” iznosi svoje najskrivenije misli publici, produbljuju intimnost samog komada, ali i aludiraju na primat tehnologije nad pozorištem.

Poslednja reminiscentna scena koje se glumica priseća dok stoji u prepunoj sali, pred onima koji sa nestrpljenjem iščekuju njen govor, predstavlja njen poslednji pokušaj odvikavanja od pozorišta – beg u prirodu/selo, gde, okružena životinjama, pokušava da zaboravi ono zbog čega je žrtvovala najvrednije segmente svoje ličnosti. Pa ipak, vraćajući se u „sadašnjost”, na svečanost upriličenu samo zbog nje, gledalac shvata da njena nit sa pozorištem nikada zapravo nije ni bila pokidana.

Marija Medenica na izvanredan način korača kroz najrazličitija naličja protagonistkinje, pružajući gledaocima uvid u jedno ogoljeno pozorište, lišeno prepoznatljivog sjaja i porfirnih zavesa. Komad „Neodustajanje” nam otkriva borbu koja se gotovo svakodnevno odvija iza kulise, u dušama onih koje „igraju pet života, dok im svaki izmiče”.

Šta je pozorište, a šta bi trebalo da bude? U kojoj meri broj pratilaca na društvenim mrežama utiče na formiranje mišljenja o (mladim) glumicama? Da li pozorište trpi porodicu i zašto se publika ne odaziva na njegove vapaje? Gde je granica odricanja i ko najviše učestvuje u njenom pomeranju? Da li pozorište uopšte može postojati bez živog pokreta na sceni?– samo su neka od pitanja koja dubinski prožimaju ovaj pozorišni komad, koji se kreće od panegirika do pamfleta. Ovo je intimna ispovest glumice koja ne može stati u nekoliko redova pisanih/kucanih strana niti se može u potpunosti doživeti samo jednim gledanjem, već je neophodno iznova i iznova joj se vraćati kako bi se svaki njen deo postepeno razumevao i otkrivao nedokučivi mozaik zvani „pozorište”.

foto: Srđan Pablo Doroški