'Najgore najbolje vreme' - 'Kultura boli i svrbi, kao divljačka šuga; koliko sreće da se raščešu sve kraste'

Piše: Anamarija Jeličanin
27. okt 2017.

Trodnevni krik iz hola Kolarčeve zadužbine ozbiljna je kontrast nedavnim predviđanjima sigurne smrti ove institucije. Istini za volju, upriličen je za probranu publiku i medijski gotovo nepropraćen, ali potentan za daleko brojnija gledališta. Idejni vođa, Dušanka Stojanović Glid, zajedno sa Hanom Selimović, Ljubom Bandovićem i Vladimirom Aleksićem izabrala je pesme, odlomke i manifeste svetskih, a (i) naših pesnika i pisaca poput Majakovskog, Brehta, Kafke i Vinavera.

najgore-najbolje-vreme

Praćeni sjajnom muzikom Irene Popović glumci stoje pred publikom i recituju, reže, pevaju i viču. Zajednička osobina odabranih pisaca velikana pored hrabrosti je činjenica da su stvarali u doba nepodobno za umetnost (a ponekad i život) što momentalno budi asocijaciju na današnjicu. Međutim, detaljnijim i iskrenijim obraćnjem pažnje uočićemo da su manjak novca, umetničkog elana i prostora za govor večite, neizlečive boljke na koje čovek više nema pravo da se žali ukoliko mu je namera da bude produktivan. Pronaći belo u crnom, a potom od belog napraviti šareno spoljna je poruka ovog projekta, jer nema onoga ko ne može skrštenih ruku da nabraja i prepričava poteškoće koje ga okružuju vrteći se u krug zajedno sa njima. Kao što slomljeno srce obično štrca najlepšu liriku, tako opterećene kičme i stegnuti vratovi najglasnije pevaju. Iznutra, ova ideja oštricom kritike secira društvo uzduž i popreko. Cela struktura projekta zapravo je smernica zalutalom društvu: Umesto da se davimo u krizi, sažvaćimo je i ispljunimo i od toga napravimo umetničko oružje za borbu. Lamentiranje nad problemima uz odlaganje bilo kakvog delanja zbog perverznog pronalaženja naslade u razočarenjima ozbiljna je konkurencija sistemu koji se još uvek vodi kao neprijatelj broj jedan. Sa druge strane, saznanje da ima prostora za umetnost u kriznom dobu ne opravdava bitisanje devijacija u društvu, stoga "neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može."

Istaknuta je zaboravljena vrednost pozorišta kroz Lorkine reči: “Pozorište je jedan od najizražajnijih i najkorisnijih instrumenata za duhovno uzdizanje jedne zemlje i barometar koji određuje njenu veličinu ili njenu klonulost. Prijemčljivo pozorište, dobro utemeljeno u svim svojim žanrovima, od tragedije do vodvilja, može u roku od nekoliko godina da promeni senzibilitet naroda; dok razoreno pozorište u kome kopita zamenjuju krila može da obezvredi i uspava čitavu naciju."

Vlast je zasluženo dobila po nosu pomoću Brehtovog duhovitog poređenja Vlade sa umetnikom - ona se ne boji gladi, a glad koje se ne boji jeste glad naroda. Ništa nije naučila, obrazovanje joj je nedovoljno, a kadra je da raspravlja o svemu, pa i o onome u šta se ne razume. Maštovita je, prezire privredu i grebe se za novac. Pominje se takođe i čuveno Brethovo obraćanje budućim naraštajima.

Jedan od najbolnijih odlomaka je Kafkin govor o neuhvatljivosti pobede za koju je ili prerano ili prekasno.

Pored ovih, mnoge druge neprijatne teme prenete su na publiku oštrim odbrusivanjem uz mnogo snage, besa i hrabrosti. Impresivna recitatorska umeća četvoro glumaca bude gađenje prema svetu uz čudnu zahvalnost na okolnostima koje su ih rodile. Energija koja nedostaje današnjoj pozorišnoj sceni raširila se po tesnoj utrobi Kolarca i ostavila dubok dojam. Ispunjena, publika je izašla nazad na ulice Beograda kojima se ovih dana širio specifičan miris, duboko ga uvukla u nozdrve i možda pronašla u njemu inspiraciju.
 

Autor: Anamarija Jeličanin
Foto: Zadužbina Ilije M. Kolarca