Namerna farsa jedne smrti

Slučajna smrt jednog anarhiste
Pozorište "Stevan Sremac" Crvenka
Piše: Milica Amidžić
14. maj 2019.

„Slučajna smrt jednog anarhiste“ u režiji Igora Pavlovića,  komad  italijanskog pisca i dramatičara Darija Foa, premijerno je odigrana 2. februara u pozorištu „Stevan Sremac“ u Crvenki. Predstava je rađena u produkciji Doma kulture i pozorišta „Stevan Sremac“ Crvenka.

Ovaj komad smatra se za teatarski klasik 20. veka i činjenica da je i danas, u 21. veku, izuzetno živ i često izvođen implicira činjenicu da je, uzevši za temu konkretan događaj iz političke istorije Italije, problematika kojom se bavi prisutna i u sadašnjem trenutku. Zaplet je zasnovan na događaju iz 1969. godine kada je u Milanu, nakon trodnevnog policijskog ispitivanja, anarhista i železničar Đuzepe Pineli pao kroz prozor policijske stanice te od posledica pada preminuo. Predstava se bavi temama korupcije, sistemskog zataškavanja i menjanja činjenica, neslobodom medija a pre svega time da će se – čak i u najcrnjim periodima političke korupcije – uvek naći neko dovoljno sumanut da bude realan, kako bi skinuo zavesu sa istine.

Dario Fo se proklamovao kao „umetnik levice“ te se u njegovim delima generalno provlačila crta anarhizma i oštre satirične kritike sistema, no možda upravo zbog toga što su njegove drame izrazito komičnog karaktera i pod uticajem commedia del arte – stila klasičnog renesansnog italijanskog pozorišta gde se jasno razaznaju tipovi karaktera - one su pristupačne najširoj publici i nisu napadno ideološke no svojim izvedbama na sceni daju ogledalo uopštenog stanja totalitarnih vlasti, te je ovo komad koji je primenljiv na svaku državu i sistem, jer su protagonisti uvek u istim funkcijama.

U adaptaciji Igora Pavlovića, ova drama na sceni dobija gotovo kafkijansku atmosferu. Ludak (koga igra fenomenalna Cvijeta Jovanović Mučalica) je protagonista: ima funkciju kao što mu i samo ime govori, a to je da svojim ismevanjem i poigravanjem sa inspektorima i ostalim organima u službi sistema, otkrije istinu i moralno sroza sve što bi moglo da se usudi da tu istinu korumpira. Publika sa Ludakom prolazi kroz više transformacija karaktera – on je hapšen više puta zbog lažnog predstavljanja i to se publici saopštava na samom početku predstave tokom prvog policijskog ispitivanja – ali kao što to uvek biva - previdi se ono što je očigledno. Ludak se, kako ismevanje Komesara Kalabrezija i Upravnika eskalira , menja od sudije, do veterana iz Legije stranaca, kako bi se na kraju vratio u sopstveni lik lude. On je taj koji racionalno argumentuje kao sudija, govori sa iskustvom i znanjem ratnog bogalja – te hladnokrvnošću u svom ludilu biva onaj okidač komike čiji su objekti policija, i na višem nivou, vlast.

Komesar Kalabrezi (Milorad Bjelan) i Upravnik policije (Zoran Radulović) gotovo su tipični karakteri policijske farse – na početku predstave prezentovani su kao autoritativni a zapravo su sami  izuzetno podložni uticaju „višeg“ autoriteta – u momentima kada se Ludak predstavlja kao sudija obojica umalo izvršavaju samoubistvo: U početku, inspektori istražuju Ludakov zločin – postavljanje bombe, da bi se u apsurdističkoj nelogičnosti – a opet psihološki sasvim logičnim sledom događaja kako Ludakovo manipulisanje inspektorima odmiče – predstava pretvara u Ludakovo ispitivanje morala i karaktera samih policajaca. Takođe, bele maske u kombinaciji sa kostimima kao da su  deo estetike detektivskih komedija – maske u funkciji obezličavanja policijskih činovnika i ludakove sposobnosti transformacije, dok u vezi Komesara i Upravnika imamo utisak da gledamo Inspektora Kluzoa kako svoje „odgovorne“ istrage u vezi anarhiste ubrzo pretvaraju u haos pod uticajem Ludakovih argumenata.

Jedna od tema kojima se bavi predstava jeste manipulacija medijima, predstavljena u liku novinarke Marije Peleti (Gordana Mešter) „jako dobre u svom poslu“ i onog trenutka kada je uvedena na scenu pretpostavljeno je da je ona taj „medijum istine“ što treba da raskrinka nastali haos oko slučaja sa smrću anarhiste. Marija izveštava lažno rekonstruisanu verziju anarhistine smrti, koja, ponovo, izražena medijskim jezikom zvuči itekako uverljivo – pak glumom preuveličana mimika karaktera aludira na to da je sve laž, što je direktna satira na lažiranje događaja u svrhu očuvanja pozitivne slike vlasti.

Pored samog farsičnog zapleta, utisku besmislenosti čitave situacije najviše zapravo doprinosi scenografija, što je bila ideja samog reditelja: na sceni je ogromna kartoteka-arhiv, sa velikim brojem fioka, koja je multifunkcionalna i može da se tretira kao jedan od „predmetnih“ karaktera u predstavi, tako posluživši kao policijska stanica, prozor, sto ili vrata. Fioke se u nekim trenucima predstave izdužuju gotovo do ivice scene što doprinosi apsurdističkoj estetici, te na momente imamo osećaj da smo u Kafkinom „Procesu“  zbog utiska koji ostavlja gomila papirologije i atmosfere besmislene, a nagomilane administracije na sceni. Zvuk predstave je, na neki način, nostalgično podsećanje na pomenute detektivske komedije te se u njemu, već na samom početku drame, može osetiti doza podsmeha događajima koji slede.

Na sceni je trenutno veliki broj političko angažovanih predstava. Ukoliko to tumačimo kao posledicu generalne političke krize i reakciju kulturnog medija, kakvo je pozorište, na društvo, ovoj predstavi (prethodno za scenu adaptiranoj u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta) možemo dati jasno mesto i funkciju u svom kulturnom delovanju. Pak, „Slučajna smrt jednog anarhiste“ je i pored svog političkog konteksta - komedija. A smeh je najoštrije oružje, koliko teatra, toliko i života,  jer je prirodna reakcija na postojanje nesklada . Kako sam Ludak kaže – „ako smo već do guše u govnima, barem da hodamo uzdignute glave“. A da li postoji uzdignutiji položaj čoveka prema sistemu koji ga pritiska no da mu se smeje u lice ?




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste