Nekad dnevnik - danas tvitovanje

Piše: Dušan Milijić
30. maj 2018.

Lični doživljaj jednog gledaoca - Dom Vojske u Nišu, 12. april 2018.

Kad Englesku svrbi, Francuska se češe!

Baš je tako...

A onda shvatimo da je pripovetku Dnevnik jednog ludaka napisao Nikolaj Vasiljevič Gogolj, daleke 1831. godine!

Međutim, možda je i bolje ako ne znamo da je Dušan Matejić odigrao ovu monodramu na osnovu Gogoljeve priče, jer onda ćemo je bez problema doživeti kao da je napisana koliko juče i da je posvećena. brojnim (neizbrojivim) malim ljudima koji nemaju ni snage ni prilike da otvoreno iznesu svoje mišljenje na pravom mestu, pa se prazne na drugi način, kroz unutrašnje i spoljašnje monologe, bezmalo verujući da se svet vrti oko njih, te da se u realnosti zaista i dešava sve  što su oni „rekli“ svom imaginarnom sagovorniku i projektovanom oponentu.

Pogodilo se da brojne zanimljivosti prate i Gogoljevu pripovetku, i tekst monodrame, i Matejićevu glumu. Naime, pretpostvalja se da je ova priča prvo delo u svetskoj književnosti koje obrađuje motiv šizofrenije; zatim, ovo je bila prva monodrama ikada odigrana u Beogradu, a na sceni je tada briljirao čuveni Pavle Minčić; najzad, izvođenje Dušana Matejića zapravo je master rad ovog sjajnog mladog glumca.

Dusan-Matejic

Da je teško spremiti i izvesti monodramu, to svako zna, ali još je teže sat vremena prosipati apsurde, gluposti, nelogičnosti – a da sve to, ustvari, ima smisla i da publici ni jednog trenutka ne popusti pažnja. Matejić je, jednostavno rečeno, briljirao na sceni, štaviše gledaoci su mogli da prepoznaju i osete njegovu energiju i neverovatnu ljubav prema onome što radi – a može samo neko ko zaista veruje u sebe.

Sa druge strane, nepravedno bi bilo govoriti samo o Matejićevoj glumi, koja sigurno ne bi bila toliko efektna bez prikladne kostimografije, za šta je bila zadužena Ana Milojković, a nezaobilazni su i faktori svetla i zvuka, što je bilo u nadležnosti Gordane Pantelić i Bratislava Vasilića.

I da se vratimo samom tekstu, koji pruža mogućnosti za mnoga tumačenja, aluzije i metafore, pa i za jedno slobodnije shvatanje sa kojim možda neće biti svi saglasni, ali nije nadomet napraviti paralelu.

Elem, kad bismo zamislili da se radnja predstave dešava danas, ne bi nam bilo teško da „ludaka“ prepoznamo na svakom koraku, tim pre što danas zaista postoji nešto što takvim neostvarenim bundžijama pruža mogućnost da se prividno pobune protiv sistema i bar na virtualnom nivou dožive toliko željenu revoluciju.

Naravno, radi se o društvenim mrežama, pa bismo Matejićevog „ludaka“ Aksentija Ivanova Popriščina (da mu spomenemo ime, mada je veliko pitanje da li je neki gledalac zapamtio) bez problema mogli zamisliti kao nekog pasioniranog tviteraša koji danonoćno objavljuje svoje političke, umetničke, emotivne i druge stavove i statuse, mada verovatno i sâm zna da to nema neku svrhu. No, i to je dovoljno da mu bude malo lakše, da zavara sebe kako je mnogo postigao u životu samo zato što je imao hrabrosti da negde kaže svoje mišljenje – a jasno mu je da nije jedini i da se još milioni takvih hrane istom zabludom.

dusan-matejic2

U Gogoljevo vreme tek poneko je bio „ludak“ (ili ih je bilo mnogo više, samo nisu bili vidljivi), a naše će vreme tek pokazati koliko će ih biti, jer društvene mreže i uopšte internet učinili su da ljudi više ne vode dijaloge, nego da svako za sebe vodi monolog, da nema sluha za tuđe mišljenje sve i kad je ono identično s njegovim, a čak i tokom žive komunikacije koristi manir pisanja komentarâ i tvitova tako što bi, i u običnom razgovoru, naširoko razglabao i upotrebljavao termine umislivši da daje intervju za televiziju.

Koliko je već danas „ludaka“ koji sve znaju, koji o svemu imaju čvrst stav, a jednostavno ne mogu taj stav da iskažu tamo gde su naumili, pa im onda jedino i ostaje da pišu dnevnik, samo na moderan način, tako što će objavljivati tvitove i statuse koji verovatno nikad neće biti pročitati od strane onih kojima su upučeni i protiv kojih su izrečeni.

Ima i konkretnih detalja iz teksta koji neodoljivo parodiraju savremeni način komunikacije i „dijaloga“. Primera radi, kad Popriščinu nedostaje realnih argumenata za diskreditovanje protivnika kojeg je sâm stvorio, reći će samo jednu reč, ali dovoljno ubojitu: „Mason!“ A koliko je samo takvih reči za koje se ponekad i ne zna šta tačno znače, ali su u javnosti stekle negativnu konotaciju, pa su jače od svih argumenata, a samim tim dobre za brz i efektan prekid rasprave, naravno u svoju korist (ili bar tako izgleda, ali to je i nabitnije, da tako izgleda, bez obzira na istinu).

A zašto li mi je, od cele predstave, najupečatljivija bila ona opaska o dve evropske zemlje – ne znam... ustvari, znam, ali to je već tema za društvene mreže i tvitovanje, a ne za recenziju...




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste