"Nisam ja to želeo, tako se dogodilo"

Vrat od stakla
Jugoslovensko dramsko pozorište
Piše: Teodora Marković
17. okt 2018.

Te noći prvi put sam ostala budna do jutra zbog jedne predstave. Znate, nama umetnicima potrebno je malo da zaboravimo u kakvom smo položaju danas i kakvu manjinu činimo. Te večeri svako od nas u publici je zaboravio na sopstvene probleme, i bas kada smo prestali da mislimo o nama, počeli smo da dišemo i živimo sa glumcima . Na sceni su se igrali naši životi. Svako od nas pripadao je nekoj generaciji. Onoj koja se bori za sopstvenu egzistenciju, protestuje, živi ratne posledice ili samo želi da uživa u mladosti. Generacije koje su lišene prava na sopstveno mišljenje i koje na sve načine odolevaju vetrovima spoljašnjeg života.

Zbog tolike apatije medju članovima porodice, likovi nalaze moć u publici i sa njom dele svoje probleme. Kroz niz monologa saznajemo razlog depresije i posrnulosti, oni predstavljaju krik tri generacije i potrebu da pronadju nekog sličnog njima. Prozori su zatvoreni kako ne bi dopirao nijedan zvuk iz spoljašnjosti. Zavese zaustavljaju svaki zrak svetlosti koji pokušava da poremeti mračnu atmosferu. Muzika koja prati ovu porodicu većinom je snimljena 1968. godine na "Karavanu prijateljstva", koncertu koji je bio neposredan povod studentskih demonstracija u Beogradu. Ona jedina prekida monoton zivot. Budi emocije u svakom liku i vezuje ga za period nimalo lepih životnih uspomena. Odavno nisam u pozorištu videla tu vrstu kolektivne igre. Igre gde svaki glumac podjednako pomaže drugom da što bolje odigra svoju ulogu.  

Dugogodišnji glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta , ovog puta ojačani talentom Vesne Trivalić na pravi način su dočarali svaku nit ovog teksta. Njen povratak je nesumnjivo bio dugo očekivan. Petnaestominutne ovacije i Vesnine suze na kraju, ostaće upamćene kako kod publike, tako i kod glumaca. Čini se da se sav onaj talenat koji je Vesna čuvala ovih 17 godina razlio te večeri. Glumeći nestabilnu ličnost, bez sopstvenog ja, u igri zvanoj život, sa detetom bez ideala (Milica Gojković), neudatom sestrom (Anita Mančić), majkom zarobljenom u prošlom vremenu (Seka Sablić) i mužem koji slepo veruje u sistem (Dragan Mićanović), ostavio je prostor samo za aplauz.

Ovaj tekst ulazi zasigurno u krug najboljih, ne samo u stvaralaštvu Biljane Srbljanović, nego i na svim repertoarima u Srbiji. Surovo realna, društveno angažovana i prepoznatljiva po specificnom humoru,  podsetila nas je koliki je virtuoz u poslu kojim se bavi. Osoba koja ispisuje istoriju postmodernističke drame, ovim tekstom je probudila najdublje emocije i postavila mnoga pitanja. Ja za odgovororima još tragam, sećajući se kako je te večeri moj vrat bio od stakla.

FOTO: JDP (Nenad Petrović)




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste