„Perje kada ga pustiš, ono leti k’o krila da ima”

Skupljači perja
Srpsko narodno pozorište
Piše: Milica Nikolić
17. Nov 2023.

Premijere su uvek željno iščekivane u pozorištu. Ulazimo puni očekivanja, sa mišlju da će nam, kada se na sceni dogodi veliki poklon, baš ona biti ispunjena. U vazduhu pored očekivanja, nekako je uvek prisutna težina, kao da „Skupljači perja” koji su premijerno izvedeni 8. novembra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, već sami po sebi nisu „teški”, iako im se pera čine tako „lagana”.  Zaista mislim da pozorište ne treba da od bilo kog dela pravi sopstvenu kopiju, već da kroz sve ono što publika upije i doživi, pa na samom kraju i sa sobom iznese iz pozorišne sale, bude ta emotivna nit koju nosi film „Skupljači perja” Aleksandra Saše Petrovića.

perje-kada-ga-pustis-ono-leti-ko-krila-da-ima1

Vrsnu režiju Dejana Projkovskog, maestralnu glumu i živopisnu scenografiju fenomenalno zaokružuje muzika (Beli Oli i Skupljači perja Orkestra), koja ne samo da nas veoma intezivno uvodi u čitavu priču, već nas u njoj drži do samog kraja. Ona je gotovo od krucijalnog značaja u prevođenju filmskog platna na pozorišni jezik.

Od samog početka počinjemo da stvaramo sliku o „perjarima” i životu u romskoj mahali, koja je velika koliko i njihovi snovi, kroz lik Belog Bore koga odlično tumači Marko Savić i zajedno sa brojnom glumačkom ekipom uspeva da nam donese duh i ritam romske zajednice, bacajući svoje perje u gorućoj želji za slobodom. U tome ga briljantno prati Bojana Milanović (Tisa). Zajedno sa njima sklapamo priču o surovim životnim tragedijama, konstantnom preplitanju života i smrti, ali i borbi za sopstvenu sudbinu, usput tragajući za odgovorima na pitanja šta je smisao života i šta ljubavi, a šta smrti? I da li se sva ta lepota ogleda upravo u tome što život i smrt ne mogu jedno bez drugog?  Sve dok sami ne počnemo da se pitamo, da li svako od nas „skuplja svoje perje”?

perje-kada-ga-pustis-ono-leti-ko-krila-da-ima2

Tisina tragedija ne ogleda se samo u njenom odnosu sa Belim Borom, već i sa njenim očuhom – Mirtom (Milan Kovačević) koji je zakopao sve ideale, sopstvene i tuđe, u pesak koji se prostire u vidu proscenijuma. Upravo kroz taj odnos oslikana je intezivnost i potlačenost ljudi na margini, koji uprkos svemu u život pokušavaju da utkaju nadu i boju, konstantno „tragajući” za nekim boljim mestom. Čak i u tom „belom svetu” svako od nas nailazi na stranca (Aleksandar Sarapa).

Na sceni se u jednom trenutku pojavljuju ringišpil i mečka, koji predstavljaju dokaz u sagledavanju šire slike, ali možda i omaž Saši Petroviću, te je bitno naglasiti da su se oni primetno, ali veoma lepo uklapaju u čitav komad.

Peđa Marjanović, koji vrlo verodojstojno tumači ulogu Borinog kuma – Pajtaša, izuzetno je doprineo stvaranju slike o tragičnoj potrazi za ljudskom slobodom. Njegova žena (Mia Simonović) na izuzetan način nam je dočarala sve padove koji nam se dešavaju tokom života, te nam se momenat ti „padovi” mogu učiniti čak i beskrajno apsurdni. Kroz apsurdnost videli smo i brutalnost, neki bi rekli sudbine, a neki života. Saša Petrović je pak govorio da postoje dva trenutka u životu kojih ni jedno biće ne može da se seti – trenutak rađanja i trenutka smrti, i da njega muči misao koji od ta dva trenutka je radostan, a koji žalostan. Veoma podesna za ulogu Borine žene – Ruže, Jovana Balašević donela je neku vrstu ogorčenosti na scenu.

perje-kada-ga-pustis-ono-leti-ko-krila-da-ima3

Gotovo u potpunosti pokorna, ali fenomenalna u ulozi Lenče (Marta Bereš), potpuno je ovladala scenom i scenskim pokretom za koji je zadužena Andreja Kulešević. Ta mimika i gestovi na sceni, koji su izuzetno karakteristični za romsku populaciju, lako su mogli da skliznu u karikiranje, koje kasnije ne bi više bilo ni smešno, već rogobatno. Ali nisu, već je njima ovladano u pravoj meri. Kroz lik Lenče možemo da vidimo kontinuiranu želju za slobodom, na mestu gde je sloboda gotovo nemoguća. I dok se kroz mahalu uz pesmu na sceni konstantno prepliću verbalno i neverbalno, sreća i tuga, publika zajedno sa njima pada u ambis, ali i leti lagano poput pera.

Postoji nešto tragično lepo u samooslobođenju, čak iako znamo da ćemo u toj bici neminovno biti poraženi. Ne preostaje nam ništa drugo nego da smo slobodi makar na tragu, jer ona i jeste obojena svim bojama. Pretenciozno bi bilo govoriti i nametati sopstveno mišljenje o granicama tuđe slobode, ali i u „potragu” za njom je uspela da nas ubedi čitava glumačka ekipa. A „perje kada ga pustiš, ono leti k’o krila da ima”.

Foto: Vladimir Veličković




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste