Pozorište će uvek zanimati ljude

Mefisto
Srpsko narodno pozorište
Piše: Aleksandra Nikodijević
18. Jul 2022.

Pre nego što iznesem vrednosni sud, zapravo, možda to ne bi trebalo nazvati vrednosnim sudom već prikazom predstave „Mefisto”, u režiji i dramatizaciji Harisa Pašovića, koja je spustila zavesu na 161. sezonu Srpskog narodnog pozorišta, želela bih da se osvrnem na neka promišljanja u vezi sa generalnim stanjem pozorišta.

Ono što mi nije baš najjasnije, a prilično često se dešava u poslednje vreme, jeste zbog čega pozorišne kuće biraju iste tekstove. Prošle godine smo takođe imali „Mefista” u Novosadskom pozorištu/Újvidéki Színház reditelja Borisa Liješevića. Pored toga, imali smo prilike da na prošlogodišnjem Desire festivalu u Subotici pogledamo „Mefisto”, Andraša Urbana, Kulturne brigade – Atrijum iz Budimpešte. I to je samo jedan primer od nekoliko slučaja kojima možemo da svedočimo. Čemu to? Zar nema dovoljno dramskih tekstova ili je sve već rečeno? Čini mi se da su nesuvisli takvi postupci na našim prostorima. Ne znam, možda i nisam u pravu.

Podsetimo se i istoimenog filma iz 1981, za čiju režiju je bio zadužen Ištvan Sabo, gde je Klaus Maria Brandauer đavolski dobar u kapitalnoj roli. Dakle „Mefisto” iliti roman jedne karijere prikazuje karijeru glumca Hendrika Hofgena, čiji se uspon odvija paralelno sa usponom fašističke države. Glumac u provinciji hamburškog teatra preko uloge „Mefista” u Geteovom „Faustu” stiže do uspona u berlinskom nacističkom teatru i do mesta direktora pozorišta. Spreman da gazi preko svega da bi ostvario svoj cilj i da žrtvuje sve što prati njegov život zbog svoje ambicije. Spadam u onu grupu ljudi koja nije čitala roman, kao verovatno i većina prosečnog gledališta, te nailazimo na popriličan stepen nejasnoća i nedoumica. Pomalo mi je suludo da je nužno da se pročita roman da bi se razumeo tok predstave, mada, kao što bi rekao jedan moj prijatelj – „možda sam samo ja glup gledalac”.

U nekim trenucima procesa nastanka predstave dolazilo je do raznoraznih okolnosti izmene glumačke postavke, što je normalno da se dešava, ali svakako se odražava na kvalitet i finalni proizvod. Četvoročasovna, dugo najavljivana predstava, sadrži preko 40 aktera. Naime, Aljoša Đidić nije bio prvobitni izbor za glavnu ulogu, ali može se reći da je svom glumačkom zadatku pristupio veoma solidno i predano. Možemo uočiti pandan između aktera i lika, jer i Aljoša baš kao i Hofgen napreduje samouverenim i odvažnim koracima. Nadajmo se da neće morati da proda dušu đavolu zarad uspešne karijere. Naročito su zanimljive njegove scene sa Dimitrijem Aranđelovićem koji tumači Princezu Tebab, plesačicu, i to oprezno ne upavši u karikiranje ženskog lika. Njih dvojica su prilično slobodni i čine strastveni duo prikazan kroz sado-mazo delove. Veliko oduševljenje izazvala je Mirjana Karanović kroz lik Hitlera. Prodornim i izražajnim glasom i upečatljivim i verodostojnim kretanjem vas razbudi u slučaju da ste zadremali. Celokupni utisak glumačke inscenacije jeste da je prenasiljena i izveštačena. Ima ponekih dobrih momenata u kojima pevaju i plešu. S obzirom na to da je izvedeno na sceni „Jovan Đorđević”, scena je prilično prazna i pusta.

Pozorište ima političku funkciju. Pre nego što postane političko ili revolucionarno, ono prvo mora da bude dobro. A šta to znači biti glumac? Glumac je maska među ljudskim bićima. Hofgen sebe doživljava kao deo sile koja uvek žudi za zlom i uvek stvara dobro. Samo je umetnost večna da postignete sve do čega vam je stalo. Hamlet lepo kaže – mogao si da biraš između karijere i ljudskosti. Izabrao si karijeru i sad budi srećan s tim. Deluje da poseduje strah od dobijanja onoga što želi, tj. „zielschmerz” kako se navodi nemački pojam u „Rečniku opskurnih tuga”, Džona Keniga. Njegov lik je prekriven upečatljivom maskom. A šta je ispod nje? Svest pojedinca ili kolektiva? Žrtva ili aktivni pobornik nacističke ideologije? Predani umetnik ili poslušni građanin? Da li bi nas naši neprijatelji voleli kad ne bismo imali ništa osim duše Fausta? Ne znam da li vas je ovaj tekst inspirisao da pogledate ili ne pogledate predstavu. Procenite sami.

Foto: Marija Erdelji, V. Veličković




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste