Šuplji kamen ispunjen emocijama

Šuplji kamen
Ustanova kulture Vuk Stefanović Karadžić
Piše: Dušan Milijić
29. nov 2018.

Knjaževačka publika imala je prilike da 22. novembra 2018. uživa u gostujućoj predstavi Šuplji kamen, koju je za Ustanovu kulture „Vuk Stefanović Karadžić“ režirala Tatjana Mandić-Rigonat na osnovu teksta ruskog pisca Nikolaja Koljade, a u kojoj igra maestralna glumačka ekipa, čija su imena već bila dovoljna da se za salu knjaževačkog Doma kulture traži i karta više.

Milan Lane Gutović.
Branka Petrić.
Rada Đuričin.
Ljiljana Stjepanović.
Katarina Marković.

Svako od ovih glumaca čini za sebe posebnu priču, svako bi i sâm uspeo da privuče stotine gledalaca, svako se već dokazao kao majstor svog posla i nije ni trebalo sumnjati da će Šuplji kamen oduševiti publiku koja inače ne može često na jednom mestu videti toliko doajena srpskog teatra – a pritom u svom profesionalizmu ne zaostaje ni najmlađi član petočlane ekipe, Katarina Marković, u čijoj je glumi knjaževačka publika uživala i ranije.

Teško je – čak i kad prođe nekoliko dana od predstave pa se utisci slegnu – proceniti da li je Šuplji kamen komičan, da li je tragikomičan, da li je melanholičan, da li je možda i apsurdan. Stoga bi najtačnije bilo reći da je ovo tipična drama po uzoru na drame Antona Čehova, ali sa jakom dozom humora, a u nekim momentima i sa izrazito ditirampskim raspoloženjem.

Čak i oni koji ne poznaju u detalje Čehovljevo stvaralaštvo, lako će u Šupljem kamenu prepoznati brojne reference na tekstove ovog ruskog klasika, a već i sâm motiv tri žene koje, svaka na svoj način, sanjaju snove koji su u suštini identični, aludira na čuvenu dramu Tri sestre. A pošto su Galina, Vera i Larisa iz Šupljeg kamena u poznom dobu svog života – za razliku od mladih junakinja u Čehovljevoj drami – onda se može reći da je Kaljada samo nastavio ono što je Čehov započeo, pokazavši da izvesni problemi, nedoumice i snovi ne tište samo mlade ljude pred kojima je život, nego i stare ljude za koje se smatra da su već proživeli svoje i da više nemaju prava ni na kakve želje ni uživanja.

Drama dobija na dinamici kada tri prijateljice penzionerke na selu upoznaju starog šarmera Igora Petroviča, sa kojim ih prvenstveno zbližava zajednički problem odbačenosti od društva, ali i brojni neostvareni snovi koji se sada mogu realizovati samo u bujnoj mašti – a pošto je ovo XXI vek, onda se ponekad mogu realizovati i pomoću photoshop-a!

Svojim bonvivanskim stavom i uvek veselim raspoloženjem, Igor Petrovič potpuno očarava tri prijateljice, pa čak i onu koja je u početku skeptična i smatra da se radi o običnom hohštapleru. Novi prijatelj – a može se pomisliti da je i ljubavnik jedne od njih tri – potpuno razbija učmalost u koju su penzionerke bile zapale, pokazuje im da pozno doba ne znači i odricanje od starih snova, vodi ih kroz neki svoj imaginarni svet unoseći novu svežinu u njihove živote, podstiče ih da odbace nametnuta shvatanja o starim ljudima kao suvišnim, a onda zajedno sa njima slavi i proslavlja život kao takav...

Međutim, da li je sve baš sjajno kako na prvi pogled deluje?

Baš u trenutku kad veselje četvoro starih ljudi dostigne svoj vrhunac, na scenu stupa snaha jedne od tri prijateljice, mlada Natalija, koja unosi jaku dozu surovog realizma čim počne da priča o svom teškom životu, napornom radu i porodičnim nesporazumima čija je ona žrtva dok njena svekrva bukvalno žmuri pred svim tim problemima. Nesrećna i napaćena već u mladosti, Natalija smatra da su njena svekrva i ostali okupljeni penzioneri samo obični paraziti koji bi da uživaju dok ih neko drugi izdržava.

Verovatno je u tim prelomnim momentima došlo do nedoumice i kod samih gledalaca: ko je u pravu, da li oni koji na život gledaju potpuno realno ili oni koji ponekad grade sreću i po cenu guranja problema u stranu; da li neko sme da nam zabrani radost samo zato što nisu svi na svetu radosni, a opet, da li imamo pravo da budemo srećni ako su oni koji nas materijalno obezbeđuju nesrećni...

I ne samo što svoje jade izbacuje na površinu, Natalija bez milosti raskrinkava i četvoro okupljenih, kazavši svakome u lice koliko mu je život ništavan, koliko je nebitan u društvu i svojoj profesiji, koliko su mu snovi nerealni i kako ne bi ni opstao da ne živi na tuđ račun.

Postavlja se, ipak, i pitanje da li je takvo raskrinkavanje delotvorno i da li će se čovek nakon toga vratiti u stvarnost ili će još više zaroniti u svoju fantaziju kako bi našao sigurnost.

I mada je Natalijin postupak dobronameran toliko da se čak može reći da je ona rezoner drame, ipak je žalosno gledati kako Igor Ivanovič, pošto je Natalija svima rekla pravu istinu o njemu, tužno priznaje da i nije onakav kakvim se u početku predstavljao, nakon čega se više ne zna da li je više razočaran on sâm ili tri prijateljice koje su mu sve vreme verovale.

I ne samo tri razočarane žene, nego verovatno i sama publika u tom momentu poželi da veruje kako Igor Ivanovič ipak jeste ono za šta se predstavljao – jer lakše je biti u zabludi, lepše je gajiti makar i lažnu nadu, nego se suočiti sa realnošću koja nemilosrdno ubija svaki san. Naravno, tu je u mnogome doprinela i sjajna gluma Laneta Gutovića, koji je kod gledalaca izazivao smeh već i samim grimasama, ali i pomalo neočekivanim reakcijama.

U takvim emotivnim trenucima, kad stari snovi padaju u senku svakodnevnog života i ovozemaljskih problema, ostalo je ipak nešto što Natalija nije uspela da sruši, a što pruža razočaranim i odbačenim ljudima poslednju nadu – to je šuplji kamen, onaj kamen koji u sebe može da primi sve želje ovog sveta i da ih barem prividno ispuni.

I tada dolazi do postepenog izjednačavanja suprotstavljenih strana: penzionerke koje su bile optužene za nerealne želje odjednom shvataju da zapravo nikakvih želja i nemaju, a mlada žena koja je (možda i s punim pravom) prekorevala one koji se vesele dok ona radi ponižavajuće poslove – ona se i sama neprimetno utapa u taj svet pun imaginacije, videvši koliko takvi ljudi umeju da budu srećni čak i kada svi oko njih misle da tu sreću ne zaslužuju, čak i kada ih svi zbog te sreće osuđuju, pa čak i kada u samom životu nemaju za to nikakav vidljiv razlog (a ko je uopšte pozvan da oceni koji je to vidljiv i od okoline prihvatljiv razlog za sreću!).

Pored maestralne glume Branke Petrić, Ljiljane Stjepanović, Rade Đuričin i Milana Gutovića, koji na pravi način dočaravaju svu komiku i tragiku odbačenih ljudi, treba posebno istaći da je i Katarina Marković bila itekako uverljiva u svojoj ulozi i idejama koje na sceni zastupa, pa kad je upala i naglo prekinula veselje, stekao se utisak kao da je niotkuda (i ničim izazvan) na scenu kročio neko kome tu nije mesto, a s ciljem da prekine i upropasti predstavu koja se taman bila pretvorila u idilu – toliko je taj momenat bio surovo realan i potresan, toliko je Milan Gutović bio uverljiv kad je na pozornicu doneo raspoloženje, da se publici učinilo kako se to zaista dešava, pa su gledaoci imali i pravo da budu malo ljuti kad su odjednom spazili besnu i prekornu Katarinu Marković nasuprot radosnim ljudima koji kao da su tek spoznali sve čari života.

Razume se, osim glumaca, svoj je doprinos kvalitetu predstave dala i kostimografkinja Ivana Vasić, koja je zajedno sa rediteljkom Tatjanom Mandić-Rigonat uradila i scenografiju, dok je za scenski pokret bila zadužena Anđelija Todorović, a za izbor muzike Irena Popović Dragović.

I na kraju možemo samo da se zapitamo: nije li danas pozorište ostalo jedini šuplji kamen koji će, makar i na sat vremena, ispuniti bar neke naše želje, pomoći nam da pronađemo nove razloge za sreću, ali nam i omogućiti da trezvenije prihvatimo nezaobilazne životne probleme i lakše im pogledamo u oči – neće li nam pozorište sve to ispunuti, pa i kad nismo baš izričito tražili takvu želju?




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste