Tako je – jer mi se tako čini

Tako je (ako vam se tako čini)
Jugoslovensko dramsko pozorište
Piše: Dušan Milijić
09. apr 2018.

Meni se čini da je ovo odlična predstava – i to mora tako biti, jer Luiđi Pirandelo je već samim naslovom dao gledaocima za pravo da sve bude onako kako im se čini!

Čini mi se da je reditelj Jagoš Marković napravio dobar potez što je, povodom jubileja stopedesetogodišnjice piščeva rođenja, adaptirao Pirandelovu dramu Tako je (ako vam se tako čini) za scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prisećam se da je Pirandelo takođe autor čuvene drame Šest lica traži pisca, ali i još nekih pozorišnih komada: Henrik IV, Večeras improvizujemo, Čovek, zver i vrlina, a  kritika je odavno sasvim sigurna da je Pirandelo svojim teatralizmom izvršio ogoman uticaj na razvoj modernog pozorišta, prvenstveno zbog čestog dovođenja stvarnosti i iluzije na jedan isti nivo.

A čini mi se da je Pirandelo pisao i romane, novele, eseje... ustvari, ako ćemo da preciziramo, ukupno je napisao čak 246 novela i 6 romana, mada je nesumnjivo najveći značaj svetskoj književnosti dao kroz dramska dela, zbog čega je 1934. godine dobio i Nobelovu nagradu.

Ne da mi se čini, nego sam ubeđen da su Pirandelove drame toliko svevremene da bi se čak mogle i modernizovati bez ikakvog menjanja teksta, ali i kad nisu modernizovane, jedino će nas kostimi podsetiti da se radnja dešava u nekoj prohujaloj epohi, baš kao što je slučaj i sa adaptacijom Jagoša Markovića.

Tako je (ako vam se tako čini), sa ovakvim likovima i ovakvom tematikom, danas je možda i aktuelnija nego onda kad je napisana. (Siguran sam da i u ovoj drami, kao i u mnogim Pirandelovim delima, ima autobiografskih elemenata, pogotovu odjeka starih porodičnih fatalnih grešaka zahvaljujući kojima je Pirandelova supruga dospela na ivicu katatonije.)

Ako se dobro sećam, zaplet drame počinje kad se nekolicini dokonih građana (da ne kažem malograđana) učini da porodica iz susedstva koja se nedavno doselila – a koju čine majka, ćerka i zet (ili pak: muž, žena i tašta – ako se nekom čini da je ovakva hijerarhija bolja) – svojim neobičnim ponašanjem skriva neku opasnu tajnu kojoj je teško ući u trag, a tek kad tašta i zet konačno posete susede s ciljem da opravdaju svoje dotadašnje ponašanje, tada umesto da se sve razjasni, misterija postaje još zamršenija i dovodi publiku do napetosti ravnoj onoj tokom gledanja detektivskih filmova.

Meni se, ipak, čini da je motiv tajanstvene porodice samo iskorišćen radi razotkrivanja znatiželjnog i licemernog građanstva koje je sposobno da od običnog komšijskog trača napravi politički skandal, da od jednog pogleda u tuđe dvorište načini rijaliti program, da jednu nesrećnu porodicu nakon prirodne katastrofe uvuče i u društvenu katastrofu, pri čemu svako gleda da iz zapletene situacije izvuče, razume se, kakvu-takvu korist za sebe.

Čini mi se da je aktuelnost prisutna već od samog naslova, koji je dat u formi pomirljivog zaključka, jer kako dokazuje protagonista Lamberto, ne postoji jedna jedina istina, nego ima onoliko istina koliko i mogućnosti (ili uglova) da se dotična stvar sagleda, tako da subjektivizam prevladava i uvek može biti onako kako se baš nama čini, odnosno kako bismo želeli da bude – što je u potpunom skladu sa našim vremenom i podnebljem, gde je dovoljno uzeti dva novinska izdanja ili pogledati dva televizijska kanala, pa shvatiti da se o potpuno istom događaju može, bez neke velike muke, govoriti na nekoliko različitih načina koja su međusobno uglavnom suprotstavljena.

Kad smo već kod dnevne štampe, čini mi se da je reditelj upravo tu malo koketirao sa aktuelnom situacijom, naročito u sceni masovnog prelistavanja novina: levih, desnih, nezavisnih... ali u svakom slučaju: žutih.

Čak mi se učinilo, i verujem da se nisam prevario, kako su od žute štampe mnogo gori ljudi koji prenose neproverene vesti, te da ne može biti slučajno što je lik gospođe Amalije, u tumačenju Jasmine Avramović, odeven u izrazito žutu nijansu.

Širenju žutih vesti, zasnovanih isključivo na pričinjavanjima, doprinose i Amalijin suprug Agaci (Branislav Lečić) i sin Dino (Lazar Đukić), ali i još jedna znatiželjna porodica iz susedstva (sjajan trio: Vesna Stanković, Nenad Jezdić i Rada Đuričin), dok se od svih njih izdvaja (često je i fizički izvan većine) Amalijin brat Lamberto, neka vrsta piščevog alter-ega, u maestralnom tumačenju Predraga Ejdusa.

Čini mi se da je Ejdus još jednom briljirao i po ko zna koji put osvojio simpatije publike, prvenstveno zahvaljujući karakterističnim mudrim rečenicama koje redovno počinju tačnom, ali mora se priznati: iritirajućom opaskom „Meni se čini...“.

Kloneći se zaključaka na osnovu pričinjavanja, sasvim je normalno što Lamberto vremenom pada u depresiju i blago ludilo, jer drugačije nije ni mogao proći u svetu gde je subjektivni zaključak svetinja i gde se čak i političke odluke donose na osnovu neproverenih pričinjavanja.

A čini mi se da i Jelisaveta Sablić, u ulozi tajanstvene gospođe Frole, iz replike u repliku doprinosi stvaranju napetosti i iščekivanja da se zavrzlama što pre razreši, pa kad bi situacija došla do tačke pucanja, onda kreće opet sve ispočetka, spušta tenziju, ali samo da bi iznova gradila misteriju.

Čini mi se da je i Irfan Mensur bio odličan kao savremeni deus ex machina, pa iako uglavnom ćuti ili tu i tamo izdaje kratke naredbe, njegova je pojava unela jedno strahopoštovanje koje nisu osetili samo likovi u predstavi, nego i sama publika.

No, čini mi se da gluma Marka Janketića ostaje nekako prosečna, što je još vidljivije kad se zna da njegov lik gospodina Ponce treba da bude pandan gospođi Froli, ali zaista je bilo teško parirati fantastičnoj igri Jelisavete Sablić.

Takođe mi se čini da je Nevena Ristić morala biti mnogo bolja u svojoj ulozi, tim pre što se pojavljuje na kratko, pa je trebalo da iskoristi svaki mogući trenutak da se pokaže u pravom svetlu – ali ko zna, možda mi se to samo pričinjava, jer radi se o momentima pred sâm kraj predstave, kad su ostali glumci već briljirali i ostavili jak utisak, te je pomalo i nezahvalan zadatak kad treba, nakon onakvih majstora glume, u svega minut-dva dostići njihovu perfekciju.

Meni se čini da je i od same režije, i od kostimografije, pa i od glume, u ovom slučaju mnogo upečatljiviji besprekoran scenski govor, za šta zasluge idu Ljiljani Mrkić-Popović, dok je za stvaranje naboja i psihodelične atmosfere putem zvuka zaslužan Igor Bošković.

Čini mi se da ova predstava sa neverovatnim uspehom privlači pažnju publike i tera gledaoca da ne trepne dok iščekuje razrešenje tako naivne a ipak uzbudljive misterije – da bi na kraju i sâm gledalac posumnjao u sebe, da više ne bude siguran šta je istina a šta mu se samo pričinjava...

Čini mi se da je upravo u tome i najveća draž: što je mnogo toga ostalo nedorečeno i što će gledaocima tek imati svašta da se pričinjava, a to je valjda i cilj samoga teatra – da se o predstavi mnogo više razmišlja nakon izlaska iz pozorišta...

Foto: Nenad Petrović (JDP)