Uzbuna – spomenuše Herostrata!

Zašto se spominjanje Herostratovog imena i danas uzima kao metafora (srećom, samo kao metafora) teškog prekršaja?

Trebalo bi početi redom, od samog naslova, jer mnogi će se s pravom zapitati: ko je (bio) Herostrat?

Možda Herostratovo ime nije toliko poznato iz prostog razloga što je svojevremeno (mada je u pitanju antička epoha) zaista bilo zabranjeno da se uopšte spomene!

Međutim, verovatno je baš zbog te zabrane Herostratovo ime postepeno dobilo jedno dublje značenje, koje je pravog odjeka našlo tek u nekom novom vremenu i novim uslovima, a posebno u modernom teatru.

Istorijske napomene će možda umanjiti univerzalnost same predstave (jer radnja se zaista može dešavati u bilo kojoj sredini i epohi), ali su ipak neophodne kako bi se na pravi način razumela simbolika koju Herostratovo ime već stolećima nosi.

Naime, jedino što se o Herostratu kao istorijskoj ličnosti pouzdano zna, to je vatra koju je zapalio u Artemidinom hramu u Efesu, pri čemu je ovo svetilište (jedno od Sedam svetskih čuda) izgorelo godine 356. pre nove ere. Pošto je podmetnuo požar samo s jednim ciljem: da postane slavan i da se njegovo ime pamti vekovima, onda je tadašnje stanovništvo Efesa zabranilo da iko ikada spomene Herostratovo ime, a svako ko bi to učinio, bio je unapred proklet. Zabrana je verovatno i bila poštovana upravo zbog kletve, tako da su mnogi antički istoričari, čak i kad su pisali o paljenju hrama u Efesu, izostavljali ime počinioca.

Herostratovo ime ipak nije moglo biti zaboravljeno – što ne bi ni bio jedinstven slučaj u istoriografiji, da neka ličnost ostane upamćena samo zbog svojih zlodela – pa se tako i sredinom XX stoleća ruski pisac jevrejskog porekla Grigorij Gorin setio ovog grčkog antiheroja i njegovu sudbinu ovekovečio dramom ekspresivnog naslova „Zaboraviti Herostrata!“.

Pošto je adaptacija Irfana Mensura za niško Narodno pozorište zapravo prvi Gorinov komad koji se radi u Srbiji, trebalo bi nešto reći i o samom piscu.

Pravim imenom Grigorij Izrailjevič Ofštejn (1940–2000), pisanjem se bavio od studentskih dana, napisao je tridesetak drama, scenarija i zbirki aforizama, a posebno je bio aktivan kao kulturni delatnik u vremenu sovjetske perestrojke.

Dramu o Herostratu Gorin je napisao 1972, ali upravo Mensurova adaptacija iz 2016. pokazuje da ovo delo nije uopšte izgubilo svoju aktuelnost, pogotovu ne u vremenima kad se popularnost zaista stiče i nedelima, pa čak i zločinima – ako već ne može na drugi način.

Treba istaći da se drama ne bavi pripremama i samim činom paljenja hrama, već posledicama koje takav postupak izaziva, i to ne samo kod Herostrata, nego mnogo više kod društva kojem pripada i čiji predstavnici sada pokušavaju, na osnovu Herostratove nagle popularnosti, izvući i neku korist za sebe, svejedno da li kao njegove pristalice ili kao njegovi protivnici. Zbog toga se u prvi plan ističe jedno kompleksno pitanje: šta je manje a šta veće zlo u svetu gde ionako vladaju licemerje, cinizam, zelenaštvo, pohlepa, korupcija, lažne ljubavi...

Kao skrnavitelj svetilišta, Herostrat jeste zločinac i u moralnom i u političkom smislu, ali kako se radnja bude razvijala, videćemo da Herostrat nije ništa gori od podmitljivih sudija i stražara, od zelenaša koji svoje (bukvalno) dugačke prste gura u svačiji novčanik, od načelnikove žene koja je ogrezla u požudi i preljubi...

I mada je u prvi mah ostvario svoju nameru, jer će mu ime biti upamćeno uprkos svim zabranama, Herostrat ubrzo shvata da njegovu brzu popularnost žele da iskoriste neki drugi zlobnici, koji u očima javnosti to nisu niti će ikad biti, zato što mnogo bolje plivaju u mutnim vodama i znaju lukavije načine za ulazak u istoriju.

Neočekivani obrti tek će uslediti kako ostali likovi budu, jedan za drugim, posećivali uhapšenog Herostrata, a pritom je veoma bitna i uloga sveprisutnog personifikovanog „pozorišta“, koje nadgleda svaki pokret akterâ i pokušava da uspostavi kosmičku ravnotežu, što i jeste osnovna dužnost teatra još od antike pa sve do današnjih dana.

Ipak se mora ukazati na to da lik koji predstavlja teatar, a u tumačenju glumice Snežane Petrović, nije do kraja objašnjen, pa uglavnom deluje kao neki unutrašnji sagovornik Herostratove ličnosti, možda i kao njena savest. Zato će mnoge verovatno začuditi kad na spisku likova budu prvo pročitali ime „Čovek pozorišta“, jer teško da bi se takva asocijacija mogla izvući.

Lako je uočljiv i izvestan nedostatak snage ansambla da ovako kompleksnu tematiku iznese i predoči publici na pravi način, pošto su gotovo svi dijalozi svedeni na istu ravan, bez nekog jačeg naboja, a to je svakako ogromna praznina – ako su reditelj i glumci već odlučili da se uhvate ukoštac sa jednom ovakvom dramom. Upravo bi zbog toga gledalac trebalo da ima u vidu izvorni istorijsko-društveni kontekst u kojem se radnja odvija, jer samo će se tako na pravi način shvatiti prava težina Herostratovog greha.

Ne može se za igru reći da je loša, ali i tumač naslovnog lika Miloš Cvetković i ostali glumci deluju u celini kao neko prateće sredstvo koje je tu silom prilika prisutno radi upotpunjavanja zapleta, a možda čak neće biti preterano ako se kaže da u pojedinim trenucima izgledaju kao amateri u poređenju sa jačinom teme i poruke koju treba da iskažu.

Zahtevan su posao uradili majstor maske Filip Cvetković i kostimograf Dejan Gocić, iskoristivši u pojedinim slučajevima simbolične boje i prenaglašene fizičke osobine za karakterizaciju likova, ali to može izgledati i preterano, štaviše nepotrebno i bez razloga karikirano, tako da se na kraju uočava višestruki diskontinuitet na relaciji tematika – gluma – maska, kao da je sve rađeno nezavisno jedno od drugog, pa onda na silu spojeno, mada u pojedinim scenama sa vidnim uspehom.

Uprkos svemu, Herostrata treba gledati zbog neprevaziđene tematike i duboke metafore koju nosi ime naslovnog junaka (zapravo antijunaka), a svi nedostaci predstave lako će biti bačeni u senku kad gledaoci na kraju budu preokupirani pitanjem: ko je tu glavni krivac, da li osuđeni zločinac koji ne krije šta mu je bila prava namera – ili oni koji osuđeniku obezbeđuju popularnost kako bi i sami (na mala vrata) ušli u istoriju?

Foto: narodnopozoristenis.rs