Zaljubljeni u pozorište

Adaptirani komad Li Hola, „Zaljubljeni Šekspir” premijerno je izveden na sceni Beogradskog dramskog pozorišta u subotu, 26. marta. Predstavu režira Ana Tomović, dok je komad na srpski prevela Marija Stojanović.

Radnja predstave prati dobro poznati istoimeni film uz minimalne izmene u odnosima likova i kako pozorišni jezik zahteva, malo drugačijim krajem. Komad prati mladog pisca Vila Šekspira u trenucima piščeve blokade, pronalaženju svoje večite inspiracije i zaljubljivanje u pozorište od strane svih aktera dela. Predstava govori o ljubavi o pozorištu, o ljubavi prema svojoj voljenoj osobi, ali i o borbi i zanemarivanju ženskih prava, sujeti i Elizabetanskom periodu. Tomovićeva ovu radnju u više lokacija smešta na scenu i svoju početnu scenografiju ne menja do kraja predstave. Drvene kulise grade trodimenzionalni prostor, pri čemu nam otvara vrata ka hinterbini gde se odigrava predstava u predstavi. U dubini scene ostavljen je prostor koji se otvara i zatvara zavesom, u jednom trenutku unutar te „dubine” vidimo Violinu sobu, a nakon toga desi se promena jednim pomeranjem zavese i nalazimo se na sceni pozorišta Ruža. Kreativnost rediteljke i scenografa oslikava se preko publike, u svakom trenutku zna se u kom prostoru se nalazi, iako se sve vreme scene smenjuju na jednom mestu. Tom razumevanju doprinose i glumci, iako bez muzike i bilo kakvih pomoćnih zvukova, oni atmosferu stvaraju svojim rečima i igrom.

Glumačku postavu čine osamnaest glumaca, od kojih Luka Grbić i Stanislava Nikolić igraju vodeće uloge. Stanislava u ulozi Viole, Šekspirove muze i Romea, sve do kraja predstave ne ističe svoje potpune glumačke kapacitete. Lik Viole u delu predstavlja mladu plemićku devojku, slepo zaljubljenu u pozorište i dela Vila Šekspira, sve dok ne upozna i tvorca svojih omiljenih poema i drama, te se i likom i delom u potpunosti zaljubi u njega. Staša Nikolić, sve do katarze, Violu igra kao razigranu i detinjastu devojku, mladu ženu pred udajom, i takvom izvedbom umanjuje ozbiljnost karaktera i njenu značajnost. Kada se odigrava finalni  deo predstave u predstavi, Staša briljira u svojoj ulozi i opravdava svoje glumačke kvalitete. Luka Grbić nijansira svog Šekspira tako da mu publika veruje na svaku izgovorenu reč. Tragične i komične trenutke, mladi glumac iznosi punom snagom na scenu i trijumfuje na samom kraju predstave, dokazujući još jednom ulogom, skalu emocija i umeće koje poseduje, jer sve što oseća ostavlja gledaocima na dlan. Svetla tačka njegove izvedbe Šekspira, jeste trenutak kada imitira Violinu rođaku i time nasmeje punu salu publike. 

Kostimi su stilizovani u epohu Šekspirovog doba. Velike haljine sa korsetima, krinolinama i elizabetanskim kragnama, obeležile su taj period isto koliko i široke muške pantalone, bele košulje i prsluci. Segment kostimografije koji se kompletno ne uklapa u epohu i ne doprinosi priči ni na kakav način, jeste modernizovana obuća, pri čemu odmah upada u oko posmatrača. Na renesansnu dugu haljinu, Viola nosi starke, kao i ostali likovi koji nose Nike ili neki drugi model savremene obuće. Iako nosi patike sa vazdušastim đonom, lik Ralfa, koga igra Aleksandar Meda Jovanović, uz Amara Ćorovića, nasmejao je publiku do suza. Meda svojim facijalnim ekspresijama i reakcijama na replike svojih kolega, izmami osmeh čak i u najtužnijim delovima predstave. Njegov lik, Ralf, predstavlja radnika u kafani, proslavljenog kao pomoćni glumac u pozorištu, koji je u ovom delu uz Vebstera (Amar Ćorović) tu kao „comic relief”.

Ljubav rediteljke Ane Tomović prema pozorištu, prepoznaje se po njenom delu, to jest ovoj predstavi. Skretanje sa prvobitne okosnice radnje u filmu, Ana ljubav dve osobe stavlja u drugi plan, a ljubav prema pozorištu i samo pozorište na prvo mesto. Uz kreativna rediteljska razrešenja prostora i plovidbe brodom, dobijamo jedan tročasovni pozorišni komad, pri čemu se može lako reći, da je zanimljiviji od dvočasnog, nagrađivanog filmskog ostvarenja.

Odnosi protagonista su intimniji i bliskiji u ovoj adaptaciji. Vil i njegov suparnik Marlou u filmu su samo to, suparnici, dok se u ovoj izvedbi predstavljaju kao najbolji prijatelji i najveća podrška jedan drugome, što povećava tragediju i vezuje gledaoca za priču i odnos aktera mnogo više. Uzimajući u obzir da se radi o Elizabetanskom periodu i to da je jedino muškarcu bilo dozvoljeno prisustvo na sceni, ovim delom pokreće se i tema položaja žene u društvu nekada i koliko je to drugačije sada. Mlada Viola žrtvuje sebe, svoj lik i budućnost za teatar i u toj borbi pronalazi veću satisfakciju nego u pobedi, koju nije dobila. Ona na kraju izgovara ključnu repliku, ali i pored toga mnogi je zanemaruju: „Samo sam želela da budem GLUMAC”. Ne glumiCA, već glumAC i time nam stavlja do znanje o kakvom vremenu je reč i kako su žene tada bile mašine za povećaj nataliteta. Kraljici Elizabeti (Dragana Varagić) pripala je uloga rezonera, uz repliku koja opisuje njen položaj: „Znam kako je to kada je žena u ulozi muškarca.”

„Zaljubljeni Šekspir” je jedna od predstava Beogradskog dramskog pozorišta sa najmnogobrojnijim glumačkim ansamblom i predstava koja će privući pažnju svim ljubiteljima Šekspira i njegovih dela. Ljubav Romea i Julije, odigrava se u predstavi unutar predstave, ali takođe predstavlja i omaž celokupnog dela, igraće se sve dok ne bude veće i uticajnije ljubavi od nje. Zabranjena ljubav dvoje mladih je ono što privlači pojedince takvim delima, zbog svog iskustva ili možda zbog zapleta sa tragičnim, ali pak srećnim krajem, i kao takva, na kraju ostavlja gledaoce zadovoljne izvedbom koju su pogledali.

Foto: Dragana Udovičić