Zatvorska bluz promenada

Juče nam je zatvor ličio na promenadu kojom je prodefilovala galerija najrazličitijih likova. Kao takav odlično je prestavio naše društvo u malom. Tu su pijanice i tranvestiti , nadobudna omladina... Direktori banaka i Robin Hudovi, gatare... Svi su oni krvna zrnca koja saobraćaju u krvotoku jednog umornog, izmučenog i bolesnog, prosečnog srpskog čoveka.

Ovaj komad je poseban zato što je dopadljivo, kroz pesmu i ples, uspeo da pokaže koliko je naša stvarnost zapravo iščašena. I baš kao taj kontrast imamo profesore klošare, muškarce u telima žena. Bludnu mladost ogrezlu u opijatima. Legalne pljačkaše i nepodobne dobrotvore. Šibicarke profiterke i bolno nesposobnu "javnu odgovornost". Normalnost je ovde senzacija. A predstava komotno može da se svrsta u žanr tragikomedije.

Neizostavni detalj bila je poseta "Evropske komisije za ljudska prava" okružnom zatvoru, što je paradigma packi koje godinama unazad dobijamo od "starijeg brata" - Evropske unije kojoj toliko težimo. Koliko smo joj blizu najbolje objašnjava scena gde robijaš bolje zna engleski od upravnika zatvora, pa mu pomaže ne bi li se sporazumeo sa komisijom.

Upečatljive su i porodične posete zatvorenicima, koje na specifičan način bacaju reflektor na poodmakle patologije osnovnih ćelija ljudskog društva. Porodice kao stubovi nosioci sistemski su razarane decenijama, pa je tako i u predstavi baš kao i na stranama crne hronike, isplivao užas sa dna tog anesteziranog taloga - prevare,droga, netrpeljivosti, ubistva....Srećom, sve je prikazano polusatirom kroz šegu, da bi publika lakše mogla da svari tu alarmantnu istinu.  Da bi makar podsvesno locirala i počela sa lečenjem tog kancera koji izjeda ovo društvo.

I sve uz blues, tu elegiju savremenog doba. I sve u ćeliji, tamo gde bi svi ovi prestupnici trebalo da budu da smo normalni. A pošto nismo, na kraju su svi izašl na slobodu, samo je upravnica ostala iza rešetaka.