Zijaha u čitanke, ali zaista

Cabares cabarei
Pozorište Slavija
Piše: Anamarija Jeličanin
23. feb 2018.

Publika Cabares Cabarei-a uistinu se deli na dva tabora: "Šokiran i zgađen, napuštam predstavu na pola trajanja" i "Kada se iznova igra? Gledao sam je samo 14 puta." Nekarikirani kontrast utisaka i podatak da je stara, tražena i bez pauze igrana 25 godina unazad, deo su skupa faktora koji je čine primamljivom.

Predstava traje dva i po sata, scenografija je mikrofon, a glumac Zijah Sokolović, koji stoji pred publikom i priča svoju priču. Golemi je izazov zadržati na sebi uperene oči i budne uši publike sa ovako svedenim sredstvima izražavanja. Početak je promišljen, duhovit i neosporno momentalno grabi pažnju. Započinje se, dakle, ispovešću sredovečnog muškarca koji opisuje nepomirljivu distancu između devojke u koju se zaljubio i pregojene žene ogrubelih peta sa kojom deli bračni krevet. Podsmešljivo, za osetljive uvredljivo, Zijah eksplicitnim jezikom dočarava muževljevo gađenje prema zapuštenoj i neprivlačnoj suprugi. U razvojnoj fazi predstave već počinje da se promalja krucijalna tema impotencije, ali za sada samo u doslovnom smislu, a uzročnikom se imenuje ženin mlohav podbradak i celulit. Sumirano i neprodubljeno gledano, glumac u početku nežno šapuće egu muške publike, zasmejava i opušta napete nerve. (Žene mogu, ukoliko preskoče blatnjavu barijeru kvazifeminizma i bukvalizma, takođe da uživaju u laganom početku predstave i ostanu neuvređene.)

Uljuljkano gledalište nastavlja da sluša sa dubokim razumevanjem i kroz monolog se poistvoećuje sa usamljenim junakom kojeg su pritisle nesanica i mučna kriza srednjih godina. Sedi u kuhinji, sam, posmatra mrak u sebi i oko sebe, očajan i priklješten samoćom iluzije da je jedini izvukao deblji kraj, obraća se mravima, sluša protok i žubor komšijske kanalizacije kroz cevi iznad sebe i daje nam dve pravne definicije: “Država je organizacija sile za pokoravanje naroda, u korist vladajuće klase." i "Brak je zakonom uređena zajednica između muškarca i žene." Država i brak postaju uporišta dalje samoanalize. Oni su glavni i jedini odgovorni krivci za prazninu i propast njegovog života. Isisali su mu snagu, iscrpeli, izbičevali, nasamarili i ostavili samog da u sitne sate mravima i bubašvabama sa kuhinjskih pločica pripoveda tužnu priču. Ni iz jednog ni iz drugog ne može da pobegde, stiskaju mu vrat monstrumovskim, ogrubelim šakama prljavih noktiju i primoravaju da sahrani ostatak svog potencijala i života u dubini nenadmudrive zamke u koju se upecao. Nesrećan slučaj.

Neizbežno, pažnja počinje da bledi, te se uvodi novina - izvrgavanje ruglu i lagano sravnjavanje sa tlom svih gore nakalemljenih i posvećeno građenih argumenata i izgovora za neuspehe. Ni za šta kriv i nasamaren junak pretvara se u do bola tužnog, životno impotentnog lika koji je srozao sebi život bežeći od istine, hrabrosti i odgovornosti ka melemima za neutešni ego. U tom prelomu, isprovocirane sujete u gledalištu dolaze u nesmirivo stanje slično besu divlje mačke, te nije retkost da se predstava napusti u sred trajanja. Često se može čuti da je razlog za odlazak sijaset vulgarnih opaski i sočnih psovki koje poprimaju nepodnošljivi oblik i postaju atak na poštenje slučajno u istom momentu kada se neoborivom istinom ego suzbije uza zid i uhvati za vrat.

Skolenonakolensko tragično vaspitanje da pozamašan deo života bežimo od sopstvene odgovornosti, lupom tražimo razloge zašto ništa ne funkcionoše i njima peremo ruke i savest, strpljivo nas dočeka na međi života i obesi se na ramena celom pozamašnom kilažom. Za ovaj primer izvrtanja realnosti i bežanja od suočavanja sa sobom može se ona stara preinačiti u :"Ko se skrio - magarac bio." Na kraju dana, nasamo sa sobom je svako svestan da se iza paravana “Nisam mogao zbog drugih/Uspešan čovek u Srbiji mora biti ljigavac i krvavih ruku/Za razliku od mene, on je imao sreće”  krije pustoš, ruina i za stomak teško podnošljiva istina – “Jedini krivac za lični neuspeh sam ja”.

Strahovit prikaz nemoći i životne impotencije koja nastaje kada je um vezan pogrešnim uverenjima , jeste scena u kojoj glumac u svom kuhinjskom monologu psuje frižider. Bolno nemoćan i zgažen, nalazi snagu u vređanju i na kratko oseća raskoš moći onih kojima on služi kao frižider za psovanje.

Ključ je u činjenici da je gubitnički princip razmišljanja nešto što dobijamo u nasleđe od porodice i šaljemo ga dalje kao štafetu. Nije krivica u roditeljima koji opremaju decu za život najbolje što umeju, već u kolektivnoj neosvešćenosti i međusobnom podupiranju i odobravanju nebrojivih opravdanja i izgovora. Malo dublje, kriju se veličanje sopstvenog ega kroz gubitništvo u vidu: “Jadan ja, vidi šta me je sirotog snašlo, slušaj moju mučeničku ispovest, kuku” i nalaženje perverzne naslade u kritikovanju raznolikog asortimana pojava koje nisu valjane, zadnjice skovane za nepromenjeno mesto. Tema je pipava, prostor ograničen, te bih radi izbegavanja nesporazuma istakla da je dakako nepravda osnovni sastojak sveta, ali bezprstomrdajna, zarazna i parazitska kuknjava je boljka za sebe.

Čekamo, zavisimo, snebivamo se, vagamo, mozgamo, procenjujemo, ocenjujemo, promatramo, dežuramo i ličimo na Hamleta. Nervira nas kiša, prejako sija sunce, političari su bagra, popovi lopovi, direktori kreteni, žene kurve, deca nedokazana, komšije idioti, Amerika zlo, špijuni su među nama i ostale frazetine.  Na kraju faza “Čekajući bolje sutroa” bude zamenjena ponovnim izgovorom “Sada je kasno za bilo kakvo delanje”.

I zato naslov nije napisan kao fraza i puko hvaljenje predstave, nego je ozbiljan apel da se već od vrlo mladih dana i doba čitanki u mozak postavi temelj ispravnog razmišljanja i percipiranja, radi izbegavanja rizika da nam deca izrastu u neostvarene mrgude kojima će razbesnela zver od ega doslovce eksplodirati na predstavama ovakvog sadržaja, pa će, revoltirani i osramoćeni, bez učtivosti  ustati sa sedišta usred trajanja izvedbe.