Život pod maskama

Selestina
Jugoslovensko dramsko pozorište
Piše: Dijana Milićević
14. okt 2019.

Delo koje je još u vreme svog nastanka privuklo veliku pažnju tadašnjih kritičara i čitalaca zbog odstupanja od rigidnih normi kako u formi tako i u nadasve slobodnoj tematici, dobilo je i scensku adaptaciju.

Šest vekova nakon svog nastajanja „Selestina“ je na pozornici oživela najskrivenije (ili pak najvidljivije) ljudske poroke, opravdavajući svoju svevremenost i čineći sponu između minulih vekova i savremenosti. Preispitujući pojam (ne)morala i hedonizma, sam pozorišni komad duboko zadire u slabosti čitavog društva, prikazujući ih ne samo kao produkt pojedinaca već i kao njihove stvoritelje. Utkane u svaku poru svih društvenih staleža, pohota i blud su ujedno i okosnica tragične tematike, koja navodi na preispitivanje sopstvenih postupaka, ali i na upoređivanje dva naizgled nespojiva sveta, koje sa sobom nosi brojne nedoumice: Koliko Selestinino (špansko) društvo sliči našem današnjem, šest vekova mlađem okruženju? Možemo li reći da su pomenuti poroci (slučajni) fenomeni jedne epohe i istorijskog konteksta ili su pak neraskidivi deo ljudske prirode? Da li na sceni posmatramo književne likove u ljudskom obliku ili svoje literarizovane savremenike?

Dok ostali likovi bivaju u većoj meri vizuelno i karakterno osavremenjeni, prilagođeni mentalitetu vremena  u kome se izvode, podvodačica Selestina (koju maestralno tumači Nataša Ninković) zadržava svoju autentičnost, čime se stvara utisak da je i sama antagonistkinja iskoračila iz stranica knjiga, udahnjujući život svakoj svojoj neizgovorenoj reči. Ona ne postaje samo glasnogovornik španskog srednjovekovnog društva ogrezlog u nemoralu već i odraz onih pred čijim pogledima prkosno korača. Možda upravo u tome i leži čitava tragedija pomenutog pozorišnog komada – u neizbežnom suočavanju sa sopstvenim slabostima i činjenici da granica između fikcije i realnosti iščezava pod njihovim (ne)prihvatanjem. Upravo iz tog razloga komični elementi, koji na trenutke unose vedrinu u nadasve kompleksnu priču o licemerju i skrivanju istog, bivaju pregaženi tim dvojnim moralom, koji kao tamni oblak lebdi nad i u životima svih. Selestina postaje ne samo gospodarica tuđih života već i čitave scene, na kojoj ostaje dominantna od prve izgovorene replike, pa sve do spuštanja zavese. Svojom prirodnošću u izražavanju i upadljivom gestikulacijom ostavlja u senci svoje „marionete“, pretvarajući čitavu pozornicu u sopstveni presto. Čini se da takvoj scenskoj dominaciji doprinosi i jednostavnost kostimografskog rešenja za njen lik, koja dodatno ogoljava njen karakter baš kao što i sama podvodačica raskrinkava ljudsku dvoličnost. Svedenost njenog kostima i doslednost svojim (ne)moralnim načelima jasno odudaraju od modernizovanog prikaza ostalih likova, koji donekle narušavaju kompaktnost ovog pozorišnog komada. Povremena glasna flamenko muzika u pozadini, kao i par replika na španskom jeziku jasno aludiraju na zemlju iz koje književno delo na kome se zasniva komad i potiče. Međutim, upravo takav pristup dočaravanju španskog duha navodi na razmišljanje: Da li je zaista neophodno istaknuti poreklo ovog dela na takav način? Zar njegovoj aktuelnosti ne doprinosi i sama tematika, koja nam je i više nego bliska? Zar nisu svi ti ljudski poroci prikazani na sceni oličenje savremenog društva? Upravo zbog toga izvanredna gluma sporednih likova ostaje potisnuta njihovim osavremenjenim kostimima, koji, zajedno sa bukom koja nalikuje na flamenko, ostaju nedorečeni, nedefinisani (ili pak neskladno definisani) i konfuzni.

U književnom delu gotovo romantičarska smrt Kalista i Melibeje, glavnih aktera ljubavne priče koja poput plamena osvetljava sve nedostatke društva, prerasta u nasilno stradanje na pozorišnoj sceni, gde se zanesenost u trenu transformiše u agresiju i bes, a crveno prestaje da bude boja ljubavi i postaje boja – krvi. Jedan od likova koji svakako zavređuju pažnju je i Malibejin otac, čiji očinski, zaštitnički stav doživljava vrhunac na samom kraju kada krvnički ubija Kalista, onog koji mu je samo nekoliko trena pre toga silovao kćer. On je taj koji, uprkos tuzi koja ga razara, ipak ima snage da se suoči ne samo sa samim sobom već i sa poročnim društvom, gledajući spostveni, ali i njihov odraz u zamagljenom ogledalu.

U takvom svetu prepunom društvenih uloga i silovanja morala, gde razvrat postaje smisao a licemerje izgovor, Selestina, u kojoj su koncentrisane sve mane jedne zajednice, od moralne karikature na paradoksalan način postaje moralna figura, čija se „čistota“ ogleda u spremnosti da prihvati svoje grehe, ali i da od njih ni u kom trenutku ne odstupa. Međutim, da li je prihvatanje greha veći greh od njegovog prikrivanja? Ili je istrajnost u licemerju strašnija kazna za ljudsku dušu od doslednosti na putu poroka?

Bilo kako bilo, ovo nije komad o nesrećnim ljubavima i tužnim ljudskim sudbinama – ovo je komad u kome se pogledi vešto kriju pod maskama i gde telesna uživanja nasilno poprimaju obrise „ljubavi“. Ovo je priča koju nedvosmisleno „čitamo“ u ogledalu ispred sebe...

Foto: Slaven Vilnus




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste