Znamo li ko je bio Lola Ribar i zašto ne?

Ležim, refrešujem stranicu događaja na Fejsbuku, igra li se predstava ili ne? Za danas je najavljena kiša, praćena grmljavinom i mogućim gradom, ali događaj još nije otkazan. Ne bi bilo prvi put da meteorolozi pogreše, nekad i u korist lepog vremena. Kiše nema, u daljini se promalja i sunce koje zalazi, krećem sa stavom, ako sve bude ok, biće mi  krivo da ne odem, a na kišu sam spreman, nosim kabanice i kišobrane što se mene tiče ako padne ne moraju da prekidaju.

Sedim, ispred mene puca pogled na moj Beograd, malo levo je Prokop, nova glavna železnička stanica glavnog grada Srbije, nezavršena, ali u upotrebi, malo desno je stadion mog Partizana, oronuo, ali u upotrebi, iza mene je Muzej Jugoslavije, države, naroda i ideje koje više nema, ispod mene je scena na kojoj će petoro mladih pričati upravo o Jugoslaviji i Partizanima, ali i odlasku iz Srbije, možda baš vozom sa kartom u jednom pravcu. Pored mene su drug i drugarica koje sam doveo, obećavajući im fenomenalnu predstavu, imam tremu da li će ispuniti očekivanja koja sam im ja stvorio.

Predstava počinje, porodicu Ribar upoznajemo kroz činjenicu da su braća Ivo Lola i Jurica poginuli na frontovima Drugog svetskog rata. „Zašto ti nisi umro?“, pita godinama nakon oslobođenja otac dvojice Ribara druga iz detinjstva svojih sinova i saborca u ratu. „Zašto si živ?“, pitanje glumci postavljaju jedni drugima kroz predstavu. U ratu je poginulo hiljade i hiljade mladih ljudi sigurno još mnogo braće, po čemu je priča braće Ribar drugačija, bitnija?

Ivo Lola Ribar bio je student prava i aktivista, najkraće rečeno. Mnogi su ga pitali šta mu to treba, kada ima sve što mu treba, dolazio je iz dobrostojeće porodice, može da živi kako hoće, slobodno. Ivo Lola je želeo da svima bude tako. Želeo je da svi budu slobodni.

Aktivno je učestvovao u definisanju zahteva studenata koji su se 1936. godine borili protiv nacionalističkih organizacija koje su osnivane na univerzitetu uz podršku vlade Milana Stojadinovića. Da li mi danas znamo da je prvog dana štrajka bukvalno izbio rat na Univerzitetu? Da li znamo da su u štrajku učestvovali svi univerziteti Jugoslavije? Da li znamo da je tada u Beogradu ubijen student Žarko Marinović od strane fašista, dok policija nije reagovala? Da li znamo zašto 4. aprila slavimo Dan studenata, osim što se na svirci treš bendova u „Studenjaku“ gube „lične karte, indeksi i nevinosti“? Ima li ko da nas nauči? Želi li ko da nas nauči?

Da li znamo da je u protestima protiv vladajućeg režima, uslova studiranja, u borbi za autonomiju univerzieta, protiv fašizma, za slobodu, tokom tridesetih godina oko 20 studenata izgubilo život, da su hapšenja bila svakodnevna samo zato što se stajalo iza svog stava, svojih ideala? Da li bismo bili spremni danas da podnesemo istu žrtvu za slične ciljeve? Ima li ko da nas povede?

Ivo Lola Ribar bio je predvodnik svoje generacije, poštovan širom sveta. Što je i potvrđeno njegovim učešćem na sastanku Svetske studentske zajednice za mir, slobodu i kulturu u Parizu, avgusta 1937. godine, na kom  je Lola pročitao svoj „Apel omladini“, u kom između ostalog kaže: Ne ujedinimo li se mi danas u našoj zajedničkoj borbi protiv rata, a za bolju budućnost u miru, ne ujedinimo li se svi, nego i dalje budemo gledali na naše međusobne razlike, oni koji će nas sutra zvati u rovove, gdje ćemo ginuti, neće gledati na te naše razlike, i bit ćemo im podjednako dobri, bili mi desničari ili ljevičari, katolici ili protestanti, demokrati ili marksisti. Ostvarimo jedinstvo živih da ne bismo imali jednakost mrtvih.

Dokumentarnu priču o porodici Ribar prekida glumica Sunčica Milanović, pričajući svoju ličnu priču. Za sebe kaže da ne prati i ne razume se u politiku osim što gleda Kesića, osećala se vrlo živom i videla je smisao svog života tokom prošlogodišnjih studentskih protesta protiv diktature, koji su se završili tako što je posle Vaskrsa pala kiša. Pronalazim se u svakoj reči, bez konsultovanja sa prijateljima znam da osećaju isto. Gunđam svakodnevno, izbegavam novine, portale i vesti, ali gledam Kesića, nerviram se i smejem. Da ne bih poludeo, valjda. „Ne znam šta bih uradila, ali znam da mi nije dobro“, zaključuje Sunčica. I ja isto.

Dalje kroz predstavu upoznajemo Ivinu verenicu Slobodu Trajković. Ona je kao i Ivo studentkinja i aktivistkinja. Proleće je četrdesetprve, u Beogradu sija sunce, nebo i reke postaju ponovo plavi, na Kalemegdanu se održavaju igranke uz džez, Ivo i Sloboda su zaljubljeni. Proleće je četrdeset prve, u Evropi se rasplamsava rat, besne fašizam i nacizam, besni mržnja. Ivo i Sloboda su na protestu 27. marta. „Bolje rat nego pakt“. Ivo i Sloboda osećaju da je to njihova crvena linija, ako ne krenu u borbu za slobodu neće više biti ni igranki, ni Kalemegdana, ni plavetnila Save i Dunava, ni slobode, ni sveta u kome žele da žive. Ivo i Sloboda odlaze u rat, obećavaju da će pisati, obećavajući da će se sresti u slobodi. Ivo piše, pismo ne stiže do Slobode, ona je ubijena 9. maja 1943. otrovnim gasom u užasu Banjičkog logora. Neprijatelju nije izdala nijedno slovo o svojim saveznicima. Tačno dve godine posle njene smrti fašizam je, barem tada, pobeđen. Ne zna se gde je joj grob, njeno ime je njen spomenik.

Na ovu priču se nadovezuje glumica Nina Nešković govoreći o položaju žena u ratu i posle njega. Nina kaže da se u njenoj kući nikad nije govorilo o ratu, jer se o postupcima naših ćuti, a tek šta su oni nama radili. „Ne znam ni ko su oni, ni ko smo mi.“, kaže Nina i zaključuje da su uvek muškarci započinjali rat, a žene su trpele posledice, njihovo nasilje, alkoholizam i ostale ratne traume, i ćutale zarad mira u kući.

Na sedmu godišnjicu martovskih protesta posmrtni ostaci Iva Lole Ribara preneti su na Groblje narodnih heroja na Kalemegdanu. Posle rata njegovo ime nosile su ulice, škole, studentski domovi, fabrike i druge organizacije. Sedamdeset godina kasnije te nazive zamenili su drugi, neki stariji, predratni, neki noviji. U Zagrebu njegova bista nađena je u grmlju. U školama se o njemu ne uči. Nikome ne odgovara to što je bio komunista, a da li odgovara što je bio antifašista, borac za slobodu i jednakost, što je verovao u ideale. Postoje li danas ideali? Živimo li slobodno? Jednakost sigurno ne postoji.

Predstavu svojim ličnim monologom završava glumac Strahinja Blažić. On govori o ljudima koji odlaze iz ove zemlje, svojim najbližim prijateljima. Danas ljudi kada dođu do svoje crvene linije sednu na avion ili voz, i ne osvrću se mnogo. Imamo li danas ljude poput Lole? Strahinja nabraja imena: Brankica Stanković, Dada Vujasinović, Oliver Ivanović... Vredi li danas biti poput Ive Lole Ribara i proći kao... Ivo Lola Ribar?! Strahinja kaže da je bio u poseti drugu u Kini, ali se vratio jer veruje da se i ovde može živeti slobodno.

Protestni huk bubnjeva sa scene zamenjuje gromoglasni aplauz publike. Stojeće ovacije. Imam 27 godina, i pre ove predstave sam znao vrlo malo, skoro ništa o Ivi Loli Ribaru, njegovoj porodici, verenici Slobodi, studentskoj borbi. Predstava „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi“ pogodila me je istorijskim činjenicama, i šamarala ličnim aktuelnim primerima glumaca, mojih vršnjaka.  Osećam bes, tugu, ponos, beznađe, ljubav. Zahvalan sam Minji Bogavac, koautorima na sceni: Đorđu, Straninji, Nini, Sunčici i Nikoli, i ostaloj ekipi Reflektor teatra, na primeru na koji mogu sa ponosom da se ugledam, i u koji mogu da verujem. Prijatelji mi se zahvaljuju, predstava je ispunila i premašila njihova očekivanja. Pobedili smo narandžasti meteo alarm, sad čekamo našu crvenu liniju, ne bismo li krenuli uz nekog novog Lolu. Ali se u isto vreme bojimo da je nismo već prešli...

Foto: Časlav Petrović (Filmstreet)