Nebojša Glogovac - neopisiva magija metamorfoze

Ljiljana Božić
09. feb 2019.

Prošlo je godinu dana od smrti jednog od najvećih velikana našeg glumišta, Nebojše Glogovca. Treba izbegavati eufemizme, jer smrt je jedina reč koja tačno opisuje nemili događaj koji se vezuje za današnji datum. Ne bi bilo pošteno reći ni da nas je Nebojša napustio, ni da je otišao, niti da smo ga izgubili. Sve ove reči imaju ulogu da olakšaju prihvatanje stvarnosti, a zapravo pripisuju osobi za koju se vezuju utisak izvesne nemarnosti. Zato eufemizmi, koji bude asocijaciju na voljno odricanje, ne dolaze u obzir. Nema ničeg voljnog u nečijoj smrti. I nema ničeg nemarnog u liku i delu Nebojše Glogovca. Jer, da je bilo, niko osim njegovih najbližih ne bi današnji dan shvatio lično. I niko se ne bi sećao kako mu je bilo teško kad su se prošle godine u ova doba proširile tužne vesti. Ne treba ublažavati reči, ako želimo da verno oslikaju tugu. Zato što praznina koja nastaje kad neko umre pokazuje koliko je njegovo postojanje vredelo.

Mnogo je svedočanstava o umetničkom životu Nebojše Glogovca. O privatnom ih već nema toliko. Ali, jedno je sigurno, svako od nas ga se sa svojom dozom znanja seća sa nostalgijom i poštovanjem. Sa željom da se iz perspektive njegovog prijatelja što intimnije prisetimo ličnosti preminulog umetnika navodimo odlomak iz oproštajnog govora dramskog pisca Gorana Stefanovskog:

"...30 avgust 2016. Kasno popodne. Idem u JDP na probu Hamleta. Premijera je za dve nedelje. Od hotela Park silazim prema pozorištu. Meko i mirno  Beogradsko veče. Spušta se prvi hlad posle toplog dana. Prelazim ulicu. Prema meni ide motocikl. Penje se na trotoar ispred pozorišta. Motociklista skida kacigu. Nebojša. Uredno parkira mašinu.

Kaže: „Idemo da probamo“. Kažem: „Idemo“. Kaže: „Valja li ovo šta?“. Kažem: „Šta da li valja?“. Kaže: „Ovo što radimo. Je li dobro?“. Kažem: „Da li je dobro? Naravno da je dobro. Nije to sporno.” Pauza. “Ali to nije dovoljno. Mora biti izuzetno. Dobro je samo ako je odlično.” Gledam ga. Smeška se zagonetno. Mislim u sebi, evo šta čini velike umetnike. Sumnjičavi su prema sebi i ganjaju se da iznova i iznova nadmaše svoje sopstvene rekorde.

Posle probe se ispostavi da je njemu tog dana rodjendan.Dolazi piće i zakuske koje je on već ranije poručio. Pijemo u njegovu čast. Hamletova metafizika odstupa pred vicevima. Smejemo se grohotom. On ima retku vrcavost i osećaj za humor. Na licu mu lebdi šeretski osmeh. Nikad ne znaš šta će sledeće izvaliti. Ali u očima su mu tragovi ozbiljnog i temeljnog iskustva."

Nebojša Glogovac je bio filmski, televizijski i pozorišni glumac. Rođen je 30. avgusta 1969. godine u Trebinju. Sa dvanaest godina postao je član Dečije dramske grupe studija Radio Beograda, kod Miroslava Mike Aleksića, gde se zadržao šest godina glumeći u nekoliko predstava. Bio je član Ateljea mladih u Pančevu, gde je ostao do 1990. godine, kada upisuje Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Vladimira Jevtovića, i postaje član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U Ateljeu 212 debituje na drugoj godini studija u predstavi Dejana Mijača pod nazivom „Velika pljačka“. Na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta prvi put se pojavio u ulozi Nika Đurova u predstavi „Lažni car Šćepan Mali“ 1993. godine. Zapažene uloge ostvario je u predstavama „Tamna je noć“, „Bure baruta“, „U potpalublju“. Svojim glumačkim umećem doprineo je svestranijem prikazivanju sukoba i dilema likova i umetničkom otporu besmislu rata i drugim nemilim događajima vezanih za devedesete godine.

Možda najznačajniju ulogu ostvario je u pozorišnoj predstavi „Hadersfild“. U njoj Nebojša tumači lik Ivana, raspetog između genijalnosti i ograničenih umnih sposobnosti, između podsmeha i sažaljenja. Bivši džudista, čija snažna individualnost i potreba za samoosmišljavanjem konstantno trpe pritisak društvene manipulacije u raznim oblicima i na raznim nivoima, nakon religije i umetnosti poslednje uporište nalazi u izvornoj bliskosti sa drugim bićem, sa svojim komšijom Rašom. Koja se sve značenja kriju u ovoj inverznoj priči o Gilgamešu i Enkiduu i da li se Ivan zapravo može smatrati nekom vrstom Rašine potisnute podsvesti, autori su ostavili publici na tumačenje. O ulozi Ivana Glogovac je govorio u intervjuu sa čuvenim Draganom Babićem:

Dragan Babić: „Znaš šta mi se još javilo dok sam gledao Hadersfild? Onaj veličanstveni nesrećnik, koga ti igraš, učinio mi se ovako: danas još čist, što bi ti rekao, pred Bogom, možeš da budeš jedino ako si lud.“

Nebojša Glogovac: „Da, mislim, vrlo blizu. Ne moraš da budeš lud, ali moraš da odbaciš sve. Znači, možeš da budeš pametan klošar, ne moraš da budeš lud. Kad upadneš u mašineriju, ti moraš sebi da kažeš : ja ću ovo da uradim, ali ću i da naplatim, ili da se buniš protiv nečega, ili da pristaneš na nešto, hajde, odradiću ovo, trenutno nemam para, pa moram nešto da radim, pa ću odraditi, iako mi nije najslađe, ali, eto, osladiću ga sâm sobom, pa ću da napravim da mi bude slatko. Ima tu razne gimnastike mozga, ali u svemu tome, u svim tim gimnastikama, onako strogo gledano, mi se prljamo na neki način. Biti čist pred Bogom, meni zvuči jako strogo i važno. Ja lično nisam čist pred Bogom, ne znam nikoga ko je čist pred Bogom. Za to je potrebno drugo okruženje, odbacivanje materijalnog i odbacivanje svih nametnutih vrednosti.“

U predstavi „Metamorfoze“ Glogovac je tumačio lik Tiresije, koji se nalazio u stalnim preobražajima pred brojnim moralnim iskušenjima i metafizičkim pitanjima. U „Šinama“ je glumio Gadnog, koji je u različitim situacijama učestvovao u građenju apsurda u kome su stasavale generacije tokom devesetih godina prošlog veka, uz poništavanje svih humanih parametara. Upravo u ovakvim ulogama, koje nisu podrazumevale jasnu podelu na junake i antijunake, već su zahtevale predstavljanje ambivalentnosti, unutrašnjih sukoba i rastrzanosti likova, pa su zbog toga bile i najkompleksnije, Glogovac je briljirao. Sposobnost preobražaja bila je jedan od njegovih najvećih umetničkih kvaliteta. O svom viđenju glumačkog dara glumac je takođe razgovarao sa Draganom Babićem:

Dragan Babić:  „ Kako čuvaš svoj dar? Je l’ ti neguješ svoj dar i umeš da ga sačuvaš?“

Nebojša  Glogovac:  „Pa postoji tu više stvari. Negovanje dara može da preraste u egocentrizam, koji je isto opasan. S druge strane, može da postane sâm sebi svrha, i tu postoji jedna klackalica, jako, jako osetljiva, koje se treba paziti. Jedna vrsta nemuštosti treba da se neguje, jedna vrsta neverbalizacije, kada govorimo o daru. Kao o Bogu, otprilike. Ne pominjati ga mnogo, ni prečesto, ne u svakoj situaciji i ne stalno. To je neka naša čistota, to je nešto što je kvalitetno i dobro, zaista, u nama, i to je ono što je, kako da kažem, više od čoveka, od onoga što je bazično u čoveku.“

Pohlepne i pokondirene antijunake na poziciji moćnika kroz čije se delovanje suptilno secira i izlaže podsmehu ili sudu posmatrača čitavo društvo oživeo je u predstavama „Sumnjivo lice“ i „Razbijeni krčag“. Poslednja uloga koju je odigrao bio je Hamlet. Sačuvana je prepiska sa pomenutim Goranom Stefanovskim, autorom adaptacije istoimene Šekspirove drame za potrebe predstave (koji je, nažalost, preminuo nedugo nakon svog Hamleta). U njoj je Glogovac izrazio svoje stavove o umetničkoj vrednosti komada i stvaralačkoj inspiraciji:

Nebojša Glogovac: „VELIKA pobeda. Mnogo su mi značili tvoji saveti, intervencije i onaj esej o Hamletu još sa prvih proba. Pogotovo ono da on živi u maloj smrti između udisaja i izdisaja... To je jako lepo. Hvala ti puno. Srećan sam što smo zajedno radili i pobedili.I to u jako lepoj i važnoj utakmici. Pozdrav majstoru!“

Goran Stefanovski: „Idemo dalje, Hamlete! Ovu predstavu treba da igraš do guboke starosti! Da sazreva k’o skupoceno vino! Ovo je tvoje i ne daj! Ovo je naše i ne damo! Tvoj Goran“

Da li ćemo ulogu u drami koja baštini univerzalna egzistencijalna pitanja, od kojih je najzagonetnije  suočavanje sa smrću, smatrati simboličnom, to pitanje ostaje otvoreno za svakog od nas. Nebojša Glogovac je preminuo 9. februara 2018. godine. Za svoje pozorišno zalaganje, koje se ne može obuhvatiti jednim tekstom (o celokupnom umetničkom opusu da i ne govorimo), dobio je brojna priznanja, među kojima su Zlatni ćuran, Sterijina nagrada, Miloš Žutić. Posthumno je odlikovan Dobričinim prstenom. U njegovu čast upriličene su brojne kulturne manifestacije.

Smrt je sastavni deo života. Ili njegova neminovna dopuna čije smo postojanje prinuđeni da prihvatimo. Međutim, smrt ne znači nestanak, ili odlazak, ili napuštanje. Setimo se reči Ive Andrića: „Svi mi umiremo jednom, a veliki ljudi po dva puta: jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kada propadne njihova zadužbina.“ Umetnost jedina ima moć da zadrži vreme i održi smisao u mraku postojanja. Zato se danas sećamo velikih dela kojima je Nebojša Glogovac upisao svoj večni trag u našem pamćenju. Pred njima konačnost i neminovnost gube svoju snagu. A granice se pretvaraju u  spone.

 

 

Zahvalnost za ustupljene materijale dugujemo Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Foto: JDP

 



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste