„Mi postojimo u Bogu samo kao mahovina koji živi par sekundi.“
Dok je jedino pravilo tvog postojanja da budeš slep, oko tebe se prožimaju teorije zavere, stvarnost, fikcije, paradoks prosvetiteljstva, humanizam, racionalizam... Korpus priča, od kojih je napravljen totalitet, deluje nepovezano i, u najmanju ruku, suludo, ali sve one imaju jednu zajedničku tačku. Osnovu. Osnova je prisutnost. Svi tekstovi su prisutni u svakom momentu predstave. Razlika u njima se krije u porukama koje priče nesebično šalju dalje. Dok teku priče o Sigmundu Frojdu, Šerloku Holmsu, kralju Karlu Ružnom, Jožefu Kovalskom i mnogim drugima, stičemo utisak da je problem u samom mehanizmu sveta. Da nije problem to što je svet jedna Velika ludnica, nego što mi živimo u toj ludnici. Opasni smo mi sami, vrlo često i sami po sebe. Baš iz tog razloga, reditelj Robert Lenard se odlučio da dramatizuje i režira knjigu Svetislava Basare.
„Ono što taj roman ima u sebi i ono što taj roman postiže, to je da čitalac postaje detektiv. Imamo različite forme tekstova i sve one istovremeno stoje u mojim rukama. Kada mi ono što trenutno čitam nije jasno, ja se vratim sto strana unazad, jer se setim da je tamo neko drugi govorio o tome. Tako nešto u pozorištu nije moguće, a i predstava bi trajala predugačko, te sam odlučio da izaberem najzanimljive tekstove različitih žanrova, da izvlačim stvari koje su bitne, ali da one opet ostanu smislene i sa celinom.“ rekao je Robert Lenard.
Kada uđemo u salu, kao scenografiju vidimo skejt park, koji predstavlja ludlo točkova: monociklova, invalidskih kolica i prednjih i zadnjih točkova bicikla. Ono što je zanimljivo, jeste da se u predstavi ne pojavljuje ni jedan bicikl u celini, već samo u delovima. Jedan glumac nosi okvir bicikla, a jedna glumica točak. Kako nigde nije prikazan u celini, time se stiče utisak da ni ovo što se dešava na sceni nije sve uklopljeno, već nam su nam dati svi delovi, pa mi sami trebamo da ih sastavimo.
Ono što se na prvi mah ne vidi, a važno je napomeniti, je i to da je reditelj Robert Lenard došao na ideju da glumcima da zadatak da kod kuće istraže psihičke bolesti i da se na sledećoj probi pojave sa, po njima, najzanimljivoj. Kada su to uradili, došli su na ideju da bi se sam njihov lik u predstavi mogao bazirati na tim psihičkim poremećajima. Tako neko ima anksioznost, neko opsesivno kompulsivni poremećaj, a neko i katatoničnu šizofreniju. Upitali smo reditelja kako je došao na ideju za tako nešto.
„Sama ideja je ludnica, koja na početku biva realna, a na kraju postaje metafora za sve što se dešava oko nas. Nije nam bio cilj da ti poremećaji budu vidljivi, već nam je to bila polazna tačke iz koje krećemo u svakog lika. Mislim da smo uspeli u zadatku.“
Performerka Luiz Lekavalije veruje da je plavo boja duše. Zbog toga i njena predstava „So blue“, u prevodu na srpski „Tako plava“, poziva da zavirimo u njenu dušu, vidimo i osetimo svaku njenu emociju.
„Želela sam da pustim telo da iskaže sve ono što želi da kaže ili da možda samo sebe iznenadi otkrivajući bez cenzure, tako da iz spontanog pokreta nastaje nešto istinsko i izvan naše kontrole, nešto što razotkriva kontradikcije od kojih smo sačinjeni.”
U prvom delu performansa, Luiz se bazira na kontrolisanoj solo igri prožimanoj autorskim kompozicijama Markana Dade. Otkriva nam na kakvu osobu nailazimo, šta se nalazi u njenoj duši, ali i koje je ona nijanse pave boje. U drugom delu joj se pridružuje partner Frederiko Taverninijo. U tom delu se oseti jasno definisana ljubav izmešu njih, oseća se i kako te dve plave duše postaju svetlije kada su zajedno. Pretvaraju se u atome, čestice, energiju, ljude, bića, svetlost... Ali, na kraju ostaju na zemlji i bivaju spokojni što su tu.
Autor: Katarina Đoković
Foto: infant.rs
Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste