44. Infant - peti i šesti dan

Marijana Jakobac
02. jul 2017.

Peti dan - Turski teatar Skoplje
 

Voda kao praelement, voda ka oživot sam, mesto susreta, ljubavi i mržnje, naprosto govori, šapuće i razmenjuje reči sa akterima. Srećni smo što smo svu simboliku Šekspira prikazali u njoj, izneli je među ljude i podarili joj novo mesto, pozornicu. Rečeno je na panel diskusiji održanoj povodom petog dana pozorišnog festivala Infant, koji se tradicionalno održava u Novom Sadu.

Šekspirova tragedija Otelo režisera Dejana Projkovskog, u produkciji Turskog teatra-Skoplje je kamerna predstava predstavljena kao metaporuka, kontekst u kome tradicionalno pozorište pored sveopšte modernizacije može da doprinese novom poimanju stvarnosti. Turski teatar postoji već 67 godina, a poslednjih godina odlučio je da se vrati na klasičan repetroar i umanji jaz između tradicije i onoga što je sada. Sam susret između literature i pozorišta nam donosi uvek nešto novo, ove godine, Otelo je izvedeno u vodi. Iako  produkcijski zahtevna - sve se odigravalo na kamernoj sceni čiji je prostor sažet u jedan bazen - predstava je vešto predstavila sudar između pokreta, reči, muzike i pre svega Šekspira sa samom vodom koja je drhtavo proklizavala i dala punoću pokreta i emocije koju su akteri ove tragedije interpretirali.

otelo-infant

Kako je rekla asistentkinja režije Teodora Siljanoska: Voda je jak element života koji je višeznačan, koji nosi snagu ( suze, čišćenje, bol i težinu). Ona nam je pomogla da istražimo naše granice, kako fizičke tako i mentalne.

Ne treba zanemariti ni akustičnost predstave, upravo to sažimanje vremena i prostora u jedan element (vodu) dalo je i novu dimenziju zvuka. Zvuk kao takav, pored snage stihova koju su glumci kroz svoje likove prikazali oštrinom dikcije na maternjem jeziku, bio je paralelna pratnja svakog segmenta predstave, svakog prizora, svakog pokreta i radnje koja je sledila, jer je voda u životu neprestano prisutna. Interesnatan je spoj kung fu tehnike sa rečima i zvukom, predstava kao sveprisutna dinamičnost kretanja, prepuna padova i cikličnog prevrtanja davala je dubinu zvuka koji se konstantno sudarao sa vodom. Što se tiče same muzike, ona je posebno komponovana u vidu svite za ovaj komad, za koju je zadužen muzičar Goran Trajkoski.

Muzika je deo dimenzije prostora, muzika ne služi kao pratnja, gledalac je ovde okupljen samo igrom scenografije i nas kao glumaca, već zvučnom igrom koja je autorska. Istakao je glumac Dženap Sanep.

Na pitanje koliko je teško naći jedinstvo između scenografije i teksta, glumica i asistentkinja predstave Teodora Siljanoska je rekla: Mizanscen uvek treba da igra podtekst, ne sam tekst, i zato naš reditelj i radi takve komade gde ima mesta za metafore i simboliku.

Tradicionalni turski teatar u modernim kretanjima prepunim kontradiktornosti pokušava da uspostavi sintezu,koja će tradicionalmom teatru dati novi prostor, a za to su potrebna nova scenska istraživanja, tim iz Makedonije se odlučio za scenski efekat koji sudarom tradicije i vode daje montažni efekat inovativnosti.

Šesti dan - "Pravila igre" Džona Bokaere
 

Moja hijerarhija stvaralaštva je sledeća: Robert Vilson, Antonen Arto, Jerži Grotovski, En Karson, a ja sam infant. Ja sam hibrid plesa i teatra, novostvaralaštvo i uništenje i onda se usuđujem da uskačem u Pirandela, tako nastaje apsurd, rekao je koreograf Džon Bokaer, koji se na ovogodišnjem Infantu predstavio predstavom Pravila igre.

pravila-igre-infant

Ova predstava je nastala kao rad koreografa Džona Bokaere sa vizuelnim umetnikom Danijelom Aršmanom na originalnu muziku Farela Vilijamsa. Bokaer i Aršam su razvili koreografski jezik koji povezuje ples, pokret i scenografiju. Vilijams je napisao autorsku muziku koju je eksluzivno snimio Simfonijski orkestar Dalasa u aranžmanu Dejvida Kebela koji je i koautor muzike.

Pravila igre pozivaju na različite asocijacije, traganja za pravilnošću, uspostavljanje reda u antagonizmu i bespuću. Ljudi su samo čestice, akteri jedne igre koju predstavljaju, na šta su asocirale loptice na sceni koje se na sve strane razbacuju. Konstantno upadanje istih objekata, koji montažnom tehnikom padaju iznad scene kao snop svetlosti, ili kao beskonačn niz dobacivanja istih okruglih oblika na terenu za igru, predstavlaju odnos objekta sa pokretom, i kako plesač može da kroz pokret funcioniše sa tim objektom zajedno, iako je on stvar za sebe. Ljudi-plesači zapravo funcionišu pravolinijski, gotovo samo kao tela, geometrijski i prostorno određena, tela koja se pokretima savremene igre naprosto kreću. I to je pitanje koje ova predstava postavlja, gde je mesto pravilma tamo gde ih zapravo ni nema?

U vidu eksperimenta, laboratorije koja izučava međuprostor između reči i pokreta, između vizuelne umetnosti i scenografije, modernosti i asurda, Džon Bokaer pokušava da nam svet asocijacija predstavi kao novi svet sa mogo modela, mnogo elemenata i tela koja kruže oko njih svojim tokom. Ni jednan od tih modela nije podignut na nivo istine.

Sve je stvar za sebe i zato je i izazov za gledaoce, da ne samo pronađu nova pravila u stanju entropije, već i da grade svet koji se zasniva na fragmetnima otrgnutih od celine.

 

Autor: Marijana Jakobac
Foto: infant.rs



Povratak na vesti