Anksiozni striptiz smrti drugog dana 6. Be:femona

Katarina Đoković
20. okt 2018.

Drugog dana bečejskog festivala „Be:Femon“ publici su se predstavile dve monodrame iz Hrvatske.

Prva izvedena monodrama bila je „Soba za poglede“ Ivane Buljan Legati, rađenoj po tekstu Virdžinije Vulf.  Drama sačinjena od naizgled bazazlenog odlaska na zabavu, suptilno gradira panikom mlade Mejbel zbog promašene toalete u visokom društvu. Sedamdeset minuta alarmantne anksioznošću kojoj prisustvujemo snažno se poigravaju sa našim čulima vida, sluha, dodira i mirisa. Dok nam u ušima odzvanjaju zvuci talasa mora, ispred nas vidimo brilijantno čistu scensku igru nesnađenosti, gubljenja samopouzdanja, pa i same slobode sa neraskidivom vezom zarobljenosti. Saznajući kako izgleda potpuna paraliza strahom, suočavamo se sa leatentnom nesigurnošću naših ličnosti. Iznad naših osobina se podiže veliki znak pitanja, koji nas koška koliko smo zapravo spremni da se stvarno suočimo sa našim strahovima.

Minimalističku, ali sarkastičnu, scenografiju potpisuje Zdravka Ivandija Kirigin, koja je izradila starinsku stolicu čije su dve prednje, drvene noge damski prekrštene. Ujedno, imamo i ukrasni šešir koji vrišti obiljem lelujavih leptirića zabodenih u polukrug, dok zlatne resice prekrivaju oči glumice.

Žiri, u sastavu Arpad Černik, Hana Selimović i Dušanka Glid Stojanović, predstavu je video kao borbu scenske jednačine koja je pefketno i skladno izračunata, dok sa protivničke strane stoji ples na samom rubu živaca i otpisuje svu, prethodno pomenutu, matematiku. Dok drama prikazuje unutrašnji mizanscen u kojem se prostire pejzaš vremena, prilika, ishrane, pa i samog kolonijalizma, monodrama iskazuje veliku zrelost i lepotu same glumice Ivane Buljan Legati.    

Druga predstava bila je monodrama „Eva Braun“ u izvođenju Darie Lorenci Flatz, po tekstu Stefana Kolditza. Eva Braun poznata je kao žena koja je posljednjih 16 godina svog života provela uz, kako ga ona naziva, najvećeg čoveka na svetu, Adolfa Hitlera. Do same smrti, koja je još uvek ostala zagonetna i oko koje su se ispleli razni mitovi, bila je u Hitlerovoj senci. Drama se razvija u pravcu same nemačke provincijalke Eve koja mašta o melodramskom filmu koji će se snimati u Holivudu o njoj i njenom dragom. Uzbuđuje je sama pomisao da bi ona tada konačno izašla iz senke i ceo svet bi znao da je prva dama Nemačke. Dok odlučuje ko će igrati Evu Braun, odnosno Hitler, a ko njenog dragog Adolfa, Eva sačinjava dramu od važnih momenata 16 godina ljubavi, praveći od svoje ljubavi čas mlohavu i bezobzirnu osobu, čas bogovski satkanog podanika, ujedno improvizujući scenu za scenom. Smišljajući šta je dovoljno važno da se stavi u dva sata filma, ona konstantno poziva sama sebe na prestiž koji oseća prema Adolfu, pritom zatvarajući oči pred svim monstruoznostim činovima. Kroz svakodnevni život, ironiju i crni humor kojim obiluje, Eva glasno akcentuje problem apolitičnost i nemarnosti za živote miliona ljudi. Svoje mesto  pod reflektorom završava ubeđujući nas da je ona samo želela malo sreće.

Dušanka Glid Stojanović je celokupnu atmosferu monodrame nazvala striptizom smrti, dok je Arpad Černik istakao je da ga je predstava podsetila na problem ljudi koji su na vrhu lanca ishrane, navodeći da su ljudi na važnim pozicijama jednostavni, čak oni koji imaju slične vrline, mane, okvire i slabosti kao i mi svi, ali da takvi ljudi imaju groznu stvar da jednim najnormalnim odlaskom na kafu, ili u tolalet, mogu da unište živote stotina ljudi, a da nisu toga nisu ni svesni, a verovatno to ni sami ne žele. Žiri se složio da je predstava „Eva Braun“, koju je Daria Lorenci Flatz prvi put izvela pre 18 godina, a potom napravila 15 godina pauzu, zasluženo na festivalu monodrame „Be:femon“.

Po mišljenju publike, predstava „Soba za poglede“ dobila je ocenu 4,40, dok je „Eva Braun“ dobila 4,79.

Foto: jutarnji.hr



Povratak na vesti