Da li je Allah zamena za moral?


Predstava u koprodukciji Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice i Kulturnog centra Novog Pazara, „Bojte se Allaha“ u režiji Zlatka Pakovića, predstavila se petog dana Desiré Central Station festivala u Subotici.

Ćamil Sijarić je ovoj predstavi isto što i duh Hamletovog oca „Hamletu“. Sve vrednosti za koje se Sijarić borio, puškom kao jugoslovenski partizan, perom kao jugoslovenski pisac, te kosmopolitske vrednosti koje su južnoslovenske zemlje i narode dovele do svetske kulture i svetske politike, ovde više ništa ne znače. Sve ono što je Sijarić smatrao jednom zauvek pobeđenim, vratilo se, kao najcrnja avet, da vlada našim kulturama i životima, u vidu najokorjelijeg, najglupljeg i najagresivnijeg nacionalizma. Ima li bilo kakve razumne nade da se na jugoslovenskom prostoru u narednih pedeset godina neće dogoditi ponovo zločin, koji smo sve donedavno nazivali bratoubilačkim?

 

 

Zanimljiv je podatak da nakon 24 godine rada suda u Hagu, svih 160 osuđenih su se deklarisali kao vernici. Među svim tim ubicama, silovateljima i pljačkašima nema ni jednog ateiste. Kada lice pravde izađe u prvi plan, da li grešnici imaju pravo da im poslednja nada bude nevidljiva sila ukaljanog imena? Zbog čega uopšte uzimamo Boga, Gospoda, Alaha, Budu ili koje god ime uzvišene sile za opravdanje naših zločina? Da bi kazna bila manja? Ili da bi se mi kažnjeni osećali lakše posle izrečene presude, jer smo ipak „iskoristili“ sve u našu korist? Da li je Alah zamena za moral, iako sve čini kako to ne bi bio?

Nametnuta i namerna inferirnost gradi egzistencijalni strah na dnevnom nivou. Svakom dnevnom nivou, svih 365 dana, svih godina života. Gomilanjem potrošenog vremena, strah proizilazi u mehanizam samog življa i ljudska vrsta više ne pripada ljudskim osobinama. Grade se nove kule civilizacije, šljašteće, šljokičaste, u što više boja, po mogućstvu što veće i pod uslovom da kvantitet zameni kvalitet. Da li se kraj nazire i šta on iziskuje kao svoju pobedu?

U predstavi „Bojte se Allaha“ igraju Boris Milivojević, Selma Mehanović, Saša Handžić, Enes Salković i Vahid Džanković.

Druga predstava pete večeri festivala bila je „Ledene doktrine“ u režiji Zoltana Petroviča, teatra Metanoia Artopedia iz Segedina.

Predstava bira neobično estetsko predstavljanje Holokausta. Umesto na perspektivu žrtava, fokusira se na počinioce, odnosno na njihov način razmišljanja i upotrebu jezika, na jezičku propagandu koju je Viktor Klemperer nazvao LTI (Lingua Tertii Imperii – Jezik Trećeg rajha), dovoljno snažnu da masovno zamuti razum prosečnog građanstva, da ih načini ubicama ili kolaborantima.

 

 

Tekst predstave je slobodna interpretacija različitih dokumenata iz tog perioda: predstavljeni su citati iz memoara preživelih (dr Mikloš Njisli, Viktor Klemperer, Perla Ovic), ali osnovu teksta čine govori i izjave nemačkih i mađarskih počinioca koji su odgovorni za genocid (Hitler, Himler, Ajhman, Laslo Endre, Mikloš Horti). Pored nacističkih tekstova 30-ih i 40-ih godina, u predstavi je prisutna i današnja manifestacija ekstremne desnice, koja dospeva u javnost preko neimenovanih komentara na blogovima i internetskim forumima, kao i kroz izjave pojedinih javnih ličnosti.

U predstavi igraju Andrea Erdelj Perovič, Agneš Krasnahorkaji, Vera Varga, Silard Sokol, Đula Francija i Dora Varga-Sič.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste