Da li je pojam maskuliniteta zaista večita tema?


Nedelj(k)a je. Budim se u 06:30, naspavana. Mozak mi radi 300 na sat. Pokušavam da ga smirim izmućkanim mlakim nesom u flašici od Rose. Uzimam kafu i iznosim laptop na terasu. Otvaram word i buljim u beli ekran. Treba da napišem izveštaj sa treće festivalske večeri (Internacionalnog festivala pozorišta u Vrnjačkoj Banji). Na programu su bile „Muškarčine“ Reflektor teatra. Ovo je bio treći put da sam ih gledala.

Polako me obuzima napad panike i u mojoj glavi se pojavljuju samo upitnici. I? Šta bih ja sada revolucionarno mogla da napišem, a što već neko nije napisao o njima?  Ljudi pokidali kao i inače. Igraju to već sedam godina. Na našem sajtu postoji bar tri teksta o ovoj predstavi. Pokušavajući da pronađem fokus prisećam se scena iz predstave:

- Pravi muškarac mora da ima brkove...

- Pravi muškarac ne nosi roze...

- Pravi muškarac mora da lupi šakom o sto i kaže...

Potom vidim ljude u publici koji sede oko mene. Smeju se... I ja se smejem.... Smejemo se  klasičnim stereotipnim slikama muškarca u našem društvu, kakav on treba da bude i šta se od njega (ne) očekuje. Navire mi scena o pišanju i setim se gospođe u redu iznad mene koja na konstataciju glumaca koliko su pisoari odvratni, rafalno izgovara rečenicu „pa ko vam je kriv kad ne možete nikako da nacentrirate u wc šolju“ (možda  je bilo i potrefite, nisam sigurna koji je glagol upotrebila). Svi u krugu oko nje (koji su mogli da čuju ovu opasku) grohotom se smeju. I tako, scena za scenom... Dolazim i do komičnih scena koje se tiču vojske. U glavi mi snažno odzvanja smeh publike. Ha ha ha ha ha ha… 

Ha, ha, ha

Ha, ha

Ha...

.

.

.

Publika se postepeno utišava. Više nema smeha. Stvari se uozbiljuju. Odjednom je zavladao potpuni muk u gledalištu jer na sceni glumci hronološki nabrajaju dešavanja od 1990, kada su rođeni najstariji među njima. U fokusu su, između ostalog, sukobi na prostoru bivše SFRJ, NATO bombardovanje, 5. oktobar i smena Miloševića, ubistvo premijera Đinđića, prvi Prajd, ubistvo Brisa Tatona itd..

Paralelno sa nabrajanjem, čuju se i komentari u publici:

„Je*o im pas mater!“ (za NATO)

„Ko će ovoga da smeni?“ (za smenu Miloševića)

„Nije kriv!“ (valjda osumnjičeni za ubistvo Tatona)

I bilo ih je još, ali ih ja više nisam čula jer su moje misli u tom trenutku otišle u potpuno drugom pravcu. Pošto sam i ja dete devedesetih, počinjem da razmišljam o svom detinjstvu, staroj i oronuloj kući u kojoj sam odrasla i svojim roditeljima koje je upravo taj rat primorao da rade teške fizičke poslove koje verovatno nikada ne bi, ali su zahvaljujući njemu bili prinuđeni jer su, zajedno sa mnom i mojim bratom, morali da napuste novosagrađenu kuću i ceo svoj dotadašnji život. Istovremeno osećam i tugu i bes, ali mi se čini da bes postepeno raste i potpuno nadjačava sve ostale emocije. Sada samo besnim.

Besna sam na to što se i posle svih tih dešavanja i nemilih događaja nismo pomakli ni koraka unapred, naprotiv.

Besna sam jer i posle svega imamo negodovanje publike na pojedine činjenice koje su nas dovele tu gde smo sada.

Besna sam jer imam utisak da bi sutra moglo sve to da se ponovi jer iz svega što nam se dešavalo ništa nismo naučili.

Bravo!  Bravo! Bravo!  Gromoglasan aplauz i ovacije publike za kraj predstave.

Tišina...

Kafa u flašici od Rose i beli ekran word-a i dalje su ispred mene. Uzimam telefon da preslušavam snimljene izjave ekipe iz Reflektor teatra. Čujem svoj glas, razgovaram sa Alekom Surtovim o reakcijama publike nakon prvog izvođenja i sada, nakon sedam sezona. Govoreći o tome da li uopšte ima razlike objašnjava mi da je, iz njegove perspektive, ključna razlika u njegovom razumevanju značaja ove predstave.

- Na samom početku mi smo očekivali da će se predstava odigrati za završnicu projekta “Budi muško” u okviru kog je i nastala. Iskreno nismo ni sanjali da ćemo ući u osmu sezonu i da će reakcije biti podjednako pozitivne. Imali smo jednu, uslovno rečeno negativnu reakciju, ali smo na kraju razgovarali sa momcima iz te tehničke škole koji su na kraju veoma lepo prihvatili. Uspeli smo da ih dodirnemo i prenesmo poruku, što je na kraju i cilj svega  - pojasnio mi je Surtov i naveo da se nada da su za proteklih sedam sezona bar nekoga podstakli da preispita svoje stavove.

Iskreno, i ja se nadam, mada nisam sigurna koliko je naše društvo sposobno i otvoreno za samopreispitivanje. Sećam se da sam  gledajući ovu predstavu i prošli put, na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu, pomislila koliko će ljudi sa ove predstave zapravo otići zamišljeni.  Plašim se da većina samo dođe i lepo se ismeje (što je potpuno legitimno, da se razumemo, i ja se smejem svaki put), ali da veoma mali procenat zaista razume poruku i pokuša da promeni te stereotipe na mikronivou. Upravo je sličnog stava i Nevena Caković, producentkinja Reflektor teatra.

- Ova predstava će biti svevremena, nažalost. Takvo je područje i mentalitet. Razlika je samo koliko je vremena prošlo od nastanka predstave, odnosno koliko je prošlo u odnosu na istorijske činjenice koje se iznose u predstavi, a koje su i dalje bolna  tema. Upravo reakcije publike koje i dan danas možemo čuti na neke istorijske sadržaje i dalje je neverovatna, ali bolna i dokle god momci budu mogli da je igraju mislim da će to biti njihov glavni zadatak u pozorištu - rekla je Caković.

Ali, da li je to zaista zadatak glumaca pitam se? I, da li je izvođenje predstava ovog tipa dovoljno samo po sebi?  Dok ja dumam o tome, na snimku čujem izlaganje Uroša Novovića koji mi delimično daje odgovor na ovo pitanje.

- To pitanje maskuliniteta je zapravo večno i nikada ne prolazi, nikada neće izaći iz mode. Imali smo dosta mladih koji dolaze na naše predstave i bilo je situacija kada su mladi reagovali negativno jer se pokreću pitanja o kojima im nije prijatno da sa nama razgovaraju u pozorištu i to vidno pokazuju. Onda sa njima treba razgovarati, što smo mi i uradili. Nama je dovoljno da bar jedan čovek sa ove predstve ode razmišljajući o ovoj temi – naveo je Novović.

To je to! Ključ uspeha jeste upravo razgovor sa ljudima. Kada bi ga bilo više pred i nakon izvođenja pozorišnih predstava ljudi bi drugačije posmatrali svet i društvo u kome živimo. To je i Alek odlično prepoznao u svom izlaganju.

- Problem je što kulturna dešavanja najviše imamo o Beogradu,  nešto malo u Novom Sadu i eventualno Niš i uglavnom se igraju klasične predstave na koje su nas vodili kad smo bili u osnovnim i srednjim školama, a  od kojih gotovo svi imamo negativna iskustva. Ako se profesori ne posvete tematici i deci ne objasne o čemu se govori u predstavi, oni generalno imaju negativan stav o pozorištu jer su došli tu, smarali su se sat i po vremena, niko im nije približio i onda sutra kad budu imali 18, 20 godina neće im pasti na pamet da odu u pozorište. Edukacija mladih je ključna. Važno je da se mladima predstavi problem. Možda je ova predstva nekome prst u oko, ali ako su ispod staklenog zvona, onda niko neće da razmisli o tome gde je, ko je i čemu teži u budućnosti. Treba raditi na tome da slične predstave obilaze mesta po Srbiji i to ne samo tamo gde su ljudi navikli da idu u pozorište već i tamo gde imamo dva čoveka u publici. I jedan čovek je publika. To je moto pozorišta. I pred jednim čovekom će se igrati predstava – istakao je Surtov.  

Njegova izjava me vratila na početak promišljanja o anomalijama našeg društva. Preslušavam je ponovo i nekako mi se polako, krišom,  javlja neki tračak nade da nije baš sve izgubljeno, sve dok imamo ovakve mlade ljude koji uprkos ograničenim resursima i brojnim izazovima rade na detabuizaciji različitih društvenih fenomena. Upravo zbog toga je Reflektor teatar i zasluženo dobitnik prve Promenade za „decentralizaciju u kulturi“, a ja bih dodala i za pokret osvešćivanja našeg društva.  

- Ova nagrada nam je izuzetno značajna jer se nagrade u Srbiji uglavnom usmeravaju ka ustaljenim pozorišnima trupama. Vreme je da se napravi prostor za nezavisne produkcije i da Srbija konačno shvati koliko je važna decentralizacija, što je upravo i poenta ovog festivala – zaključila je Caković.  

I potpuno sam saglasna sa njom. Prvi Internacionalni festival pozorišta u Vrnjačkoj Banji značajan je jer je pokazao ogroman potencijal mladih pozorišnih stvaraoca koji uglavnom nemaju priliku da se prikažu široj publici. Ipak, njegova vrednost ne ogleda se samo u tome, nego što i iza njegove organizacije stoje mladi ljudi. Dva momka – Miljan i Ivan koji su celu priču sjajno izneli do početka do kraja, uz podršku desetine mladih volontera, potvrđuju da nije sve otišlo dovraga i da za pozorišnu kulturu u Srbiji dolaze neka lepša vremena.

Iskucala sam tekst za 20-ak minuta. Zatvaram laptop. Pakujem stvari. Odlazim na doručak nakon čega krećem nazad za Novi Sad.

Do sledećeg viđenja na nekom pozorišnom festivalu.

P.S. Rezerviite svoje mesto u Vrnjačkoj Banji na vreme jer vas dogodine očekuje novi talas borbe za decentralizaciju.

Foto: Jelena Petrović (hocupozoriste.rs)



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste