Da li smo spremni da padnemo?

Katarina Đoković
28. nov 2018.

Četvrtog dana Desiré Central Station festivala u Subotici, publici se prvo predstavilo Satiričko kazalište „Kerempuh“ iz Zagreba, komadom Luiđija Pirandela „Šest likova traži autora“, u režiji Olivera Frljića.

Za vreme probe, u jednom pozorištu, pred reditelja pozorišne predstave i sve glumce, dolazi šestoro ljudi koji sebe predstavljaju kao dramska lica jednog teksta. Njihov problem je u tome što ih je sam pisac koji ih je osmislio naprosto odbacio. Pošto su već formirani likovi sa svojim tekstom, mimikom i pauzama, osećaju da nije u redu da ostanu neupotrebljeni, stoga odlaze na drugu predstavu, objašnjavaju njihov problem, moleći reditelja da ih stavi na scenu kako bi oni mogli da žive. Reditelj druge predstave, naravno, u to ne želi da poveruje i ulazi sa njima u večnu borbu o tome šta je istina. No, da li u ovakvoj borbi uopšte ima pobednika? Naš stvarni reditelj ove predstave, Oliver Frljić, čvrsto drži svoje likove na sceni, ne planirajući da ih napusti, čak pravi pararelu između njih i svega onoga izvan okvira pozorišne zgrade – države. Vapaji njegovih likova predstavljaju viđenje hrvatskog društva kao društva koje već 26 godina opsesivno traži svoj identitet, kao i ekspanzija potpune desničarske orijentisanosti.

„Ovaj primjer sjajno ilustrira odnos fašizma i humora – točku njihovog kratkog susreta i trajnog razilaženja. Kao potpisnik Manifesta intelektualaca fašističkog pokreta i sjajan humorist, Pirandello se zasigurno našao na ovoj točki. To je točka od koje, govoreći o hrvatskom društvu danas i ovdje, počinje i naša predstava. Kroz poslednjih 26 godina to društvo opsesivno je tražilo svoj identitet i autora. U tom kontekstu, u njemu danas najpoznatija Pirandellova drama dobiva nove rezonancije i interpretativne poticaje. Humor te drame se ledi u trenutku kad njezini komički označitelji pronalaze svoje označeno u rapidnoj fašizaciji hrvatskog društva.“ rekao je reditelj Oliver Frljić.

Ansambl zagrebačkog „Kerempuha“ oduševio je subotičku publiku, koja je glumce Vilima Matulu, Lindu Begonju, Damira Poljička, Roka Sikavicu, Mirelu Videk Hranjec, Jerka Maričića, Borka Perića, Tihanu Lazović, Kim Končar, Karla Mlinara, Ozrena Opačića, Filipa Sertića i Matiju Šakoronju ispratila uz ovacije.

Teatar „Via Negativa“ iz Ljubljane odigrao je drugu po redu predstavu četvrte večeri festivala pod nazivom „365 padanja“

Kako biste se osećali kada biste 365 puta bez reči pali u roku od dva sata? A kako biste se osećali kada biste isto 365 puta pali bez reči, ali pred punom salom publike? Padanje na stepenicu iznad, padanje u ponor, padanje u svetlost dana, padanje u melanholiju... Padanje, padanje, padanje... U sekundi. Za pad čekića potrebno je nekoliko sekundi. Za pad travke potrebno je nekoliko sekundi. Za pad pera je potrebno ipak malo više sekundi. A koliko je potrebno čoveku da padne? Da li ikada razmišljamo o vremenu dok padamo? Svako padanje je fizički i metafizički doživljaj, istovremeno komičan i tragičan događaj, istorijsko spoticanje čovečanstva. Slike i situacije u kojima tela, objekti, ideje, simboli, uverenja, ideali, očekivanja, strahovi i nadanja padaju. Sve pada. I pozorište. Ali ovo ipak nije priča o poslednjem velikom padu, već stropoštavanje izvan granica čovekovog ponosa, početka i kraja, religije, politike i ideologije. Veliki pad može da nastupi bilo kada, u bilo kojem obliku. Monetarni, zdravstveni, ekonomski, kosmički, meteorološki, ekološki, nuklearni… Jedna sitna greška u računici, bezazlena anomalija prilikom merenja, loš tajming, nepovoljni vremenski uslovi… Stalno smo u stanju pripravnosti. Konstantno smo zaokupljeni ličnim, lokalnim, državnim i globalnim balansiranjem. A jesmo li u suštini stvarno spremni na pad?

Predstavu izvode Grega Zorc, Anita Wach, Vito Weis, Kristina Aleksova, Loup Abramovici i Nataša Živković, dok maestralnu muziku od Mocarta preko tvista do grupa The Clash i The Rolling Stones potpisuju Tomaž Grom i Eduardo Raon.



Povratak na vesti