Euro neuro


*Preporuka za slušanje uz tekst Rambo Amadeus "Oda Radosti - Anegdote Evrointegracija" ili Rambo Amadeus - Euro neuro

Posle dva dana tematski snažnih predstava, treći dan INTEF-a trebalo je, po najavama, da bude opušteniji. Predstavu „Povuci, potegni“ pozorišne trupe „Drž ne daj“ iz Novog Sada, a u režiji Maje Grgić, preporučivali su nam kao komediju, što u početku ona i jeste bila. Vrlo kreativnim i dopadljivim performansom mladi glumci ispričali su priču Evrope od Drugog svetskog rata do danas. Uglavnom uz pokrete, muziku i isečke iz vesti prošli smo od osnivanja Evropske zajednice za ugalj i čelik,  Evropske zajednice za atomsku energiju i Evropske ekonomske zajednice do 1992. godine i osnivanja Evropske unije kao političke federacije. Takođe se govorilo i o svim događajima važnim za čovečanstvo tokom 20. veka (o sletanju na Mesec, Vudstoku, studentskim protestima ’68, o prvoj ženi premijerki Velike Britanije, ubistvu Kenedija, o Martinu Luteru Kingu, terorističkim napadima..), kao i o proširenju zajednice početkom 21. veka. Jedno od glavnih pitanja koje predstava postavlja je koliko je cilj priključenja Hrvatske, Rumunije, Bugarske, pa i Poljske, Češke, Slovačke i baltičkih zemalja daleko od prvobitne ideje udruživanja evropskih naroda, koja je trebalo da podrazumeva jednakost i za male zemlje, dok one danas predstavljaju pre svega „pčele radilice“, kako se kaže u predstavi.

U drugom delu predstave glumci izlaze iz likova i kostima i publici pričaju svoje priče, provlačeći kroz intimne ispovesti i komične elemente, stavove o pitanjima poput pristupa Evropskoj uniji, tolerancije, ksenofobije, ličnih sloboda. U tu priču ubačeni su stavovi i njihovih roditelja, ali i njihovih baka i deka, pokazujući širok dijapazon izgovora za konzervativizam. Treći deo predstave imao je za cilj da bude diskusija sa gledaocima koja bi se nastavila na ovu priču, ali mišarska publika nije bila baš raspoložena ove večeri. Čak je i na prosta pitanja poput: „Da li ste za ulazak u EU i da li verujete da će ovde ikad biti bolje?“, na koje je trebalo odgovoriti dizanjem ruke, procenat suzdržanih bio ogroman. Pokazuje li nam to ogroman stepen apatije u društvu, nenaviknutost na dijalog o važnim temama, tremu u publici ili samo neuspešno povezivanje aktera predstave i gledalaca, možemo samo da nagađamo, a možda nam je i ovako već dobro.

Evroskepticizam centralni je pojam ove predstave, ali i pojam sa kojim stoji pridev šokantno kada nam mediji saopštavaju procenat mladih koji su evroskeptični. Okrećući glavu od činjenice da 19 godina živimo u zemlji koja je, navodno, na putu evrointegracija, dok nam se, u suštini, Evropska unija predstavlja samo kao simbol nedostižnog boljitka, koji nas čeka tamo negde, iza šargarepe na štapu, mediji praktično okrivljuju mlade za svoje stavove. Istovremeno, evropske vrednosti poput ljudskih, manjinskih, radničkih prava, tolerancije, slobode medija, očuvanja životne sredine ostaju na papiru mrtvo slovo, ili se implementiraju toliko sporo i aljkavo kao Koridor 10. Srbi polako ulaze u Evropsku uniju, idući za iole većim i sigurnijim primanjima, stabilnijim i pravednijim sistemima, ali su i dalje skeptični oko toga da li je Srbiji tamo mesto. S jedne strane, u strahu su od gubitka tradicije, kulturnog i istorijskog identiteta, i naravno – Kosova; s druge strane, ulogu Srbije u EU vide kao još jednu turu jeftine radne snage koja bi samo nastavila da okreće kapitalistički točak koji vrti taj veseli plavi autobus sa žutim zvezdicama.

Verujem da će ovaj pozorišni komad nastaviti da se igra i pokreće diskusije, pre svega sa mladim ljudima, o Evropskoj uniji i, još važnije, o evropskim vrednostima, i da im predstavi kako su njihovi vršnjaci došli do informacija i svojih stavova, informiše ih i pomogne u kreiranju njihovih stavova.

U nastavku večeri publika se konačno opustila uz stand up Srđana Dinčića „Đavo iz jagode“ i Fenix acoustic band.

Danas nas očekuje ponovo vrlo intenzivan tempo: najpre će se od 17 časova u organizaciji našeg portala održati tribina „Umetnost (bez) kompromisa”, zatim predstava „Porodične priče“ nezavisne trupe iz Banjaluke, po tekstu Biljane Srbljanović, a u režiji Dragane Đedović i nakon nje „Totovi” Akademskog pozorišta SKC Kragujevac, u režiji Kostadina Stojadinova.

Foto: Marija Jaćimović (hocupozoriste.rs)



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste