Glumac SNP-a Igor Pavlović o predstavi 'Na Drini ćuprija' i ličnim stavovima

U vremenu kada se čita jako malo, i kada je i ono sto se čita previše komercijalno i lako stivo, zaboravlja se na nađu istorijsku zaostavštinu koja je velikog obima. "Na Drini cuprija" sadrži sve priče ovog sveta, sve knjige koje se pišu predstavljaju mali deo slagalice ovog romana. Svako vreme je ponešto ispuštalo iz preuzete priče, a ponešto i dodalo. Dok prolazi vreme, nestaju pojedinci, smenjuju se generacije, ali most prezivljava sve. On je izgrađen da spaja ljude, ali nažalost do sad u tu svrhu nije upotrebljen.

Andrić, ali i genijalni Kokan Mladenović, odlično prikazuju istorijsko razdoblje četiri veka. Vreme se menja, ali ljudi i mesto ne. Zatrovani mržnjom, bolom, apatijom i ohološću, samo još više uništavaju život.

"U lepom, starom gradu Višegradu, gde reka Drina vekovima teče, ostaje ti samo tužna uspomena..." Njihova iskrenost dok pevaju ovu pesmu potresno deluje na svakoga u publici.

Predstava Srpskog narodnog pozorišta "Na Drini ćuprija" osvojila je dve nagrade na 24. Međunarodnom festivalu klasike "Vršačka pozorišna jesen": Nagradu za najbolju režiju Kokanu Mladenoviću i Specijalnu nagradu ansamblu za predanost, posvećenost i spremnost da odgovori visokim scenskim i estetskim zahtevima. O kvalitetu predstave najviše govori zainteresovanost publike, zbog koje će se 26. juna na velikoj sceni "Jovan Đorđević" u 19.30 časova, odigrati ova predstava poslednji put u ovoj sezoni.

Nešto više o samoj predstavi, ali i njegovim ličnim stavovima rekao nam je glumac SNP-a Igor Pavlović:

HuP: Za mnoge ljude "Na Drini ćuprija" važi za remek delo. Kako se Vi osećate kao učesnik ovog dela?
Igor: Remek delo? Pa ne znam, ne bih se usudio da je tako nazovem, jer sam i sam deo te predstave, subjektivan sam. Retka su remek dela u pozorištu. Postoje trajnije umetnosti koje mogu da prođu proveru vremena, pa se neka slika ili film lakše mogu prozvati remek delima. Naša umetnost je kratkotrajna, onolika koliko traje interesovanje za predstavu i sećanje na nju. U svakom slučaju hvala onima koji imaju takvo mišljenje o našoj predstavi, lepo je to čuti. Rekao bih da je to jedna, po reakcijama publike, kritike, kolega, dakle kompletne javnosti, važna predstava, odlična predstava. Znači da ima mnogo čega bitnog u njoj, ali baš zato, jer takvi smo mi, nekima smeta i trude se da je ospore. Samo oni znaju zašto to rade. No, oni rade svoj posao, mi naš. Ponosan sam na svoje kolege glumce, autorsku ekipu, reditelja i zahvalan što sam deo ove priče.

HuP: Koliko je bilo naporno sagraditi ovakvu jednu „Ćupriju“?
Igor: Ovo je neverovatno velik materijal. Motivi koje Andrić obrađuje su dovoljni za deset predstava. Prosto je fantastično kako je došlo do ovog rezultata i to sve u samo 2 i po sata trajanja predstave! Otkad sam u SNP-u nikad nisam video tu pojedinačnu i kolektivnu posvećenost koji je imao ansambl predstave „Na Drini ćuprija“. Radio sam šest predstava sa Kokanom Mladenovićem, ali ova je bila po svemu izuzetna i posebna. Svi su grizli, radili za predstavu, za ideju, za kolege... Bilo je kako se samo poželeti može. Onda nije ni bitno da li je naporno kad se radi tako posvećeno.

HuP: Koji lik Vam je najteže pao u celoj priči?
Igor: Pa to su svakako dva lika, otac/sin Milan i Pavle Ranković. Ne mogu da ih odvojim. Otac pred sopstveno pogubljenje u zaustavljenom trenutku vremena, u nekom vakumu, oseća, zna, i u svojoj nesrećnoj mudrosti, kao neki antički prorok, vidi i smrt svog sina i hiljade drugih. Vidi život koji je nestao, sve za šta je radio, štedeo, dovijao se, ceo život prežvrljan olovkom kao obična greška u računu. Kad bismo mogli stalno da vidimo tim očima i da sprečimo cikluse ponavljanja mržnje i zločina. Za mene jako važan trenutak predstave. Međutim svako prisustvo u toj predstavi je važno. Cela priča teče kao reka, ne zaustavlja se. Sve ide svojim tokom ka poenti. Sviđa mi se to.

HuP: Reditelj ove predstave, Kokan Mladenovć, je naveo da „Ćuprija“ nije samo lektira, ili nije samo jedno obično delo Ive Andrića, već da je to delo koje se tiče svih nas. Kako na Vas ono utiče?
Igor: Jako važan komad u trenutku kada se konstantno poriču zločini. Naslušao sam se reakcija: "A zašto se naši tu prikazuju kao ubice". Neki "naši" su to na našu nesreću uradili. Postoje dokazi, suđenja, imenovane žrtve, priznanja... Ali, pre toga je bila scena gde Francetićeve ustaše kolju, siluju 5674 žena, dece... Pre toga austrougarski vojnici streljaju građane Višegrada, pre toga turci nabijaju na kolac i seku glave. To im je bilo ok, ali kad "naši" počine zločin onda je to problem: "To nije istina, to nije bilo tako, zašto to mora..." Mi pričamo i o našim zločinima. Ostali nek se suoče sa svojima. Mislim da je to dužnost, a za nju je potrebna velika hrabrost. Hajde da budemo ozbiljni ljudi. Ipak najveći broj publike shvata poentu i doživljava to ka katarzu, a ne kao osudu što nikada nije ni bila namera. Verovatno ti ljudi koji se osećaju loše zbog "naših" tada doživljavaju susret sa sopstvenim nacionalizmom koji se opire.

HuP: Koliko je bitno da predstave budu društveno angažovane?
Igor: Bez društvenog angažmana nema smisla raditi predstavu. Ako govorimo o tome da li je potrebno da politika bude toliko upletena? Da, neophodno je. Sve su predstave, koje nešto vrede, angažovane. Sve se bave temama iz naše stvarnosti iz koje politika svakako nije isključena. Tu temu o nepotrebnom angažmanu predstava podstiču politički komesari koji su u pozorište poslednjih godina doneli cenzuru, progone, zastrašivanja. Oni bi da naprave pozorište koje se bavi lažnim nacionalnim mitovima i politički korektnim odnosom prema vladajućoj većini. Uravnilovka* za sve po ceni od 200 dinara! Navali narode!

HuP: Predstavu ste igrali po mnogim gradovima. Postoji li razlika u reakcijama, pogledima i svesti tamošnje publike?
Igor: Gostovali smo u Hrvatskoj, u Osijeku i Rijeci, u Šapcu, Somboru... Svuda je predstava fenomenalno prošla. Nikakav incident nigde nismo imali. Iako smo ponegde strahovali. Ipak, u pozorište idu neki fini, kulturni ljudi. Ima nade. Pa, neće tu baš bilo ko da dođe, treba platiti kartu, treba tu muku gledati dva i po sata, a pivo se greje u kafiću, treba uplatiti tiket za treću velšku ligu, a ne možeš ni da pušiš. Pih!

*uravnilovka - sistem podjednake raspodele proizvedenih dobara ili ostvarenog dohotka među učesnicima proizvodnje

Autori: Katarina Đoković i Teodora Marković; Foto: snp.org.rs

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste