Hajde! u pozorište u šumi!

Proteklog vikenda na Fruškoj Gori je održan prvi po redu “Hajde!” festival koji je okupio mlade umetnike iz 10 zemalja. 

Ovako bi glasio klasičan početak, klasičnog izveštaja sa festivala. Međutim… Sa ovog festivala nemoguće je napisati klasičan izveštaj, pošto je on bio sve samo ne KLASIČAN. Upravo zbog toga pred vama je malo drugačiji tekst.

Krenimo redom...

Petak je. Bliži mi se kraj radnog vremena. Izmorena od radne nedelje odbrojavam gotovo svaki minut. Odjednom mi kroz glavu prolazi: “Uh čoveče, pa večeras počinje onaj HAJDE! Festival na Popovici na koji sam rekla da ću otići”. A tako me mrzi… Mrzi me da se cimam s posla do stana, pa opet nazad do Futoške. Mrzi me da čekam bus i da se u raspadnutoj 74 truckam pola sata da odem na taj breg da bih videla neki tzv. “alternativni teatar mladih umetnika”. Ali... moram… Rekla sam da ću ja to da ispratim... Dogovor je nešto što se ne sme prekršiti, naročito dogovor za HuP. ..

 I tako sa energijom u minusu, zajedno sa koleginicom sa posla, ulazim u bus koji vodi do poznatog izletišta na Fruškoj gori. Mrzovoljna, idem da ispratim prvi HAJDE! Festival, koji su organizatori definisali kao “sponu između mladih umetnika koji žive, rade ili studiraju u Švajcarskoj sa umetnicima koji svoju umetničku karijeru grade u Srbiji”. Možeš misliti… 

Plaćam kartu, a vozač me narogušeno upita “dokle?”. Zbunjeno ga pogledah i kažem mu “pa na Popovicu, koliko košta karta?”, na šta će on istim “ljubaznim” tonom i prilično iznenađeno - “skroz gore?”. Već iznervirana samo klimnem glavom. U sebi razmišljam “gospode, šta je to skroz gore? Gde sam se uputila, zaboga?”. No, bez reči uzimam kartu i tražim neko slobodno mesto da još ne moram i da stojim čitav put. Pronalazim jedno na kraju, u uglu autobusa i sedam. Čekam da se koleginica Bojana provuče kroz masu i dođe do mene. Autobus kreće i mi se vozimo ćutke skoro do poslednje stanice. Kroz glavu mi prolazi hiljadu misli, kojih se sada ni ne sećam. Znam da sam samo na izlasku iz Kamenice pomislila koliko je prelepa priroda i pogled na Dunav. Mislim da sam čak to i izustila naglas. 

← Hajde...

Stižemo na poslednju stanicu, a oko nas svega nekoliko kuća i šuma. Beskrajno zelenilo i strelica koja usmerava na “main stage” HAJDE festivala.  Dolazimo do improvizovanog ulaza između dva stabla gde nekoliko momaka i devojaka prodaju karte. Prilazim jednom momku i kažem da sam izportala “Hoću u pozorište” i da je ostavljena akreditacija na moje ime. On me pogleda zbunjeno i obrati se koleginici do njega, na šta mi se ona samo nasmešila i rekla “možeš slobodno da prođeš”. 

Dok čekam svoju koleginicu Bojanu da plati kartu, posmatram poljanu ispred sebe i razmišljam “Bože, da li oni za OVO stvarno naplaćuju ulaz?”. Na poljani se nalaze samo neke klupe ili stolovi, ni sama nisam sigurna šta su, sa napunjenim džakovima, nekom slamom, valjda, a koji su zamena za pozorišne stolice. Ispred njih je velika improvizvana pozornica koja na prvi pogled izgleda solidno. 

Okrećem se oko sebe, znatiželjna,  u nadi da ću videti nekog poznatog.  Međutim oko mene su nepoznate grupice mladih ljudi koje uglavnom komuniciraju na nemačkom. Smeju se i zabavljaju. A ja … i dalje poprilično negativna, razmišljam o tome kako da ispunim svoj zadatak i da idem kući.  Vođena tom mišlju vraćam se do devojke na ulazu da je pitam od koga bih mogla da uzmem neku izjavu na šta me ona, opet veoma ljubazno, uputi na devojku na vrhu brega - Ivu Linderberger, predstavnicu organizacionog tima. 

Upućujem se ka njoj i prilazeći razmišljam šta da je pitam, a da to ne budu ona klasična šablonska pitanja, nešto što je već rečeno, banalno i dosadno.  Predstavljam se Ivi i započinjemo razgovor o tome koliko se fizički tetatar razlikuje u Srbiji i Švajcarskoj i koliko je on popularan među mlađim generacijama. 

- U Švajcarskoj ima mnogo više prostora za mlade nego ovde i fizički teatar je mnogo razvijeniji tamo. Ideja našeg festivala jeste upravo razmena iskustava. Shvatili smo da u Srbiji on tek počinje da se razvija jer nismo našli puno mladih umetnika koji su mogli da učestvuju na festivalu. Zbog toga nam je bilo važno da povežemo te dve strane - objašnjava ona, dok meni kroz glavu prolazi misao “čuj fizički tetatar, Srbija vs Švajcarska. Presmešno...” 

Nastavljamo priču o fizičkom teatru gde ona pojašnjava da su se odlučili za taj vid pozorišne umetnosti jer je govor tela nešto što svi razumeju, bez obzira na granice i jezičke barijere.  Dok priču polako privodimo kraju na binu izlazi Alvise Lindenberger ispred organizacionog tima i na srpskom jeziku pozdravlja publiku, zahvaljuje se partnerima i svim ostalim akterima koji su doprineli da se HAJDE! festival održi. Brkajući padeže, rod i ostale gramatičke specifičnosti srpskog jezika proglašava festival zvanično otvorenim. 

No stress i “ojkače”… 

Čast da otvori festival pripala je performansu “Che Stress” u izvođenju dvojca iz Nemačke i Švajcarske. Dok dvojica mladih umetnika stidljivo izlaze na scenu, u istom trenutku, iz susednog dvorišta počinju da zavijaju “Sinovi manjače”, “Žare i Goci” ili neka slična “ekipa”. To zavijanje je toliko glasno da je nadjačalo muziku na sceni. Neverica! Okrećem se oko sebe da vidim reakcije ljudi, ali publika je fokusirana, gleda u pravcu pozornice. Tek poneki gledalac ili gledateljka komentariše i negoduje, a genijalni dvojac na pozornici svoj performans prilagođava novonastaloj situaciji - vrckaju i đuskaju uz “ojkače”,  bez previše stresa, valjda u skladu sa nazivom predstve (nisam sigurna šta tačno znači, ali tako me na to asocira to Che stress). To publika pozdravlja ovacijama i ohrabruje ih da bez obzira na buku nastave sa originalnim izvođenjem. 

Poprilično sam već besna i u glavi mi se roje misli  “da li je ovo moguće?”, “moramo li uvek da budemo stoka neotesana koja misli da je popila pamet celog sveta?”, “kako je moguće da jedan pozorišni festival nekome može da smeta?” itd. Obuzima me osećaj sramote. Stid me je... od ovih ljudi na sceni... od ljudi u gledalištu. Stid me je od države u kojoj je ovo moguće. Zamislite ovako nešto u Švajcarskoj. Nemoguće, je l’ da?

Ipak, odlučujem da se, kao i većina ljudi u publici, fokusiram na pozornicu i gledam šta ova dva mlada  umetnika (Jakob i Jean-David) sa Akademije Teatro Dimitri imaju da pokažu. I … zaista imam šta i da vidim… Cirkuski elementi koji su dovedeni do savršenstva i u ulozi pozorišne umetnosti izmamljuju mi osmeh. Najpre se osmehujem stidljivo, kao da se krijem da me neko ne vidi. Nedugo potom, potpuno se prepuštam i odjednom čujem svoj smeh. Onaj iskreni i gromoglasni smeh koji se kod mene tokom pozorišnih predstava zaista retko javlja. Pokušavajući da pohvatam sve pokrete na sceni dok Jakob (to je valjda onaj viši) baca i hvata stvari, a Jean-David gotovo sve vreme održava ravnotežu na jednom točku i preskače staru limenu kantu i ostale rekvizite koji oko njega lete, osećam da zaista uživam u programu. Potom, hvatam sebe kako razmišljam o tome da li je scena kada se jedan oklizne i padne na sceni greška ili je to planiran deo. Hm... Čim nisam sigurna da li je u pitanju greška, znači da je to potpuno nebitno jer i da jeste njih dvojica su majstori improvizacije koji sve “greške” pretvaraju u komične situcije i bude emociju u gledalištu.  Pogledala sam mnoštvo ozbiljnih predstava koje u meni nisu izazvale nikakavu emociju, a jedan, naizgled, amaterski dvojac je uspeo u tome. Bravo!

Bravo! Bravo! Bravo! Čuje se iz publike. Već je kraj prvog performanasa. 

Na scenu izlazi nova glumačka postava i gledamo predstavu “Bang! Bang”. Na pozornici su troje umetnika - dve devojke i jedan momak koji na jedinstven način, koristeći samo govor tela prikazuju ljudsku potrebu za rivalstvom, nadmetanjem i nadmudrivanjem. Smejem se. Osećam kako me već obrazi pomalo bole. Okrećem se ka koleginici da proverim da li smo na istoj liniji ili je u pitanju neki moj “trip” -  “Dobri su, je l da?”. A ona, zacenjena, ne može da mi odgovori već samo potvrdno klima glavom. 

Završava se i ovaj performans. U međuvremenu stiže policija da reši problem zvani “ojkače”, a mi se selimo na stejdž “Gorski smeško” (improvizovani bar u šumi, sklepan od starih predmeta i paleta) gde se festival nastavlja. I tako jedan performans za drugim. Ukupno osam izvođenja to veče. Nakon poslednjeg, koleginica i ja krećemo kući poslednjim busom za Novi Sad. Što bi rekli u reklami za master kard - osećaj je neprocenjiv. I zaista tako mislim. Toliko smeha za jedno veče, pozitivne energije, prijatnih momenata i sjajnih ljudi na jednom mestu i sve to u prelepoj prirodi koja mi je odmah tu ispred nosa, ali sam previše lenja da bih češe u njoj uživala, podstaklo me da razmišljam o mnogim temama. Više mi ne smeta ni stari autobus, ni vožnja od pola sata. Prepuna utisaka i energije sa koleginicom ćaskam čitav put. Stižem u stan posle ponoći i jedva čekam drugi dan festivala. 

Kiša...

Idućeg dana ni kiša ni loše vreme nije me omelo da se uputim na Popovicu. Ovoga puta idem sama. Sve je isto kao i prvog dana, samo se umetnici na sceni smenjuju, a njihove umetničke veštine me sve više iznenađuju i oduševljavaju. Sedeći, sa kišobranom u ruci, na istoj onoj klupi i džaku napunjenom slamom (koji sam juče maksimalno hejtovala) pomno pratim svaki deo programa i razmišljam “Čoveče, ovo su sve mladi ljudi od 20 i kusur godina. Šta će to da bude za 10 godina?”. Kiša je potpuno prestala, a na scenama se smenjuju glumci i glumice i domaćih pozorišnih trupa. Dok oni na sceni ilustruju različite životne drame i unutrašnje čovekove bitke, ja razmišljam o razlikama o kojima je Iva govorila prvog dana. Gde smo to mi u odnosu na umetnike iz drugih zemalja? I onda … shvatam … Možda mi kaskamo za Evropom u mnogim stvarima. Možda kaskamo i kada govorimo o fizičkom teatru. Ali kada govorimo o talentu, moći improvizacije i transformacije, mladi umetnici iz moje zemlje (koju sam juče isto tako hejtovala) nimalo ne kaskaju. Ne zaostaju ni u jednom pogledu. Naprotiv. I tužno je što se u kulturu ne ulaže više. Tužno je što se tim istim mladim ljudima ne daje dovoljno prostora da budu kreativni i pokažu sve što umeju. Tužno je što nam ti mladi i talentovani ljudi odlaze…

I u tom trenutku u sebi počinjem da hetjtujem političare i sve aktere koji su nas doveli u takvu situaciju. I setim se “ojkača” i odjednom me obuzima osećaj besa i nemoći. Pokušavam da se vratim… Odmahujem glavom u pokušaju da oteram te misli i da se fokusiram na pozornicu. Posle nekoliko pokušaja uspeva mi. Okrećem se i ispred sebe vidim članove i članice trupe “Šarene iskrice”, đačke scene Novosadskog pozorišta. Po programu oni su trebali da izvedu predstavu “Ana impresije” koja kroz pokret prikazuje se emocije i snagu okrutnosti Drugog svetskog rata. Čeka se da se vreme stabilizuje kako bi ona mogla da bude odigrana.U opisu ove predstave negde sam pročitala “iako možda na prvi pogled tako deluje, ovo nije klasična biografija jedne heroine, nego je stvaranje novih heroja i heroina naših života u budućnosti”. Ponavljajući ovu rečenicu u glavi pitam se kako to da nikada nisam čula za đačku scenu Novosadskog pozorišta? I ponovo me stid. Kao osobe koja, pre svega živi u Novom Sadu, a posebno kao urednice koja je zadužena da prati pozorišna dešavanja. Ipak, gledajući te mlade ljude ujedno me obuzima i osećaj nade da su upravo oni novi heroji i heroine naših života. Sa tim osećajem, nakon još jednog plesnog performansa bazirnog na bodi artu, napuštam drugo festivalsko veče.

Kraj 

Trećeg dana “Hajde!” festivala izvedeno je još šest performansa. Slično kao i prethodnih dana dominirao je pokret, ples i klovnovske akrobacije. Podjednako dobri,  tako da ne bih da dužim, već da pokušam da sumiram i zaokružim svoje iskustvo sa prvog “Hajde!” festivala na obodu najveće lipove šume u Evropi. 

Tokom tri neverovatne festivalske večeri, u prelepom okruženju Nacionalnog parka Fruška gora, uživala sam u svakom od ukupno 25 izvođenja mladih i talentovanih umetnika iz 10 zemalja. Jedinstven doživljaj i emocija koju je fizički tetar probudio u meni, bilo da je reč o komičnim performansima ili dramama, podstakao me da izađem izvan okvira i ustaljenih šablona, posmatram stvari iz drugačijeg ugla i uživam u malim stvarima koje vrlo često zaboravim u svakodnevnoj trci sa životom. 

Ponovo se vozim poslednjim busom za Novi Sad. U glavi mi je samo jedna misao: život nudi haos, a življenje je stvar improvizacije. Ne skidam osmeh sa lica...

Vidimo se dogodine na istom mestu, u prvom redu pozorišta u šumi... 

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste