"Hipnoza jedne ljubavi" otvorila Festival prvoizvedenih predstava; Anica Dobra za HuP: "Pozorište su naši koreni".

24. nov 2017. Povratak na vesti

U Aleksincu je 22. novembra svečano otvoren 6. Festival prvoizvedenih predstava. Zvanično je otvoren onog trenutka kada je predsednik žirija, Zlata Numanagić, svojim govorom pozdravila publiku, a nezvanično je tradicionalno otvoren izložbom fotografija Marka Miladinovića sa prethodnog Festivala. Nakon toga, direktorka Centra za kulturu i umetnost Maja Radoman Cvetićanin je otvorila izložbu Negujmo srpski jezik, koja je prvi put postavljena van Beograda. Učenici omš “Vladimir Đorđević” imali su svoj nastup pola sata pre početka predstave. Bogatim propratnim programom, čiji je urednik Milivoje Mlađenović, ovaj Festival dobija neku novu dimenziju i potvrdu da je iz godine u godinu samo bolji.

Umetnički direktor i selektor Festivala PIP Tomislav Trifunović je odabrao šest predstava koje će se igrati u takmičarskom delu, a prva od njih bila je Hipnoza jedne ljubavi, po dramskom tekstu i u režiji Dušana Kovačevića, a u produkciji Zvezdara teatra

Volim da dramski tekst sagledam uporednom i analitičkom metodom. Kako jako dobro poznajem Kovačevićev opus, ono što sam na samom početku primetila bio je dosta smireniji ton od onoga na šta smo navikli da čujemo od ovog dramskog pisca. Kovačevićev senzibilitet je dosta istančan i vrlo prepoznatljiv, a Hipnoza jedne ljubavi je zaista jedna priča koju moramo dublje čitati. Publika je sve vreme hipnotisana tragičnim humorom i baš tu tragiku moramo pročitati iz svega onog izrečenog ili odigranog na sceni.

Tema masovnog napuštanja Srbije je sve prisutnija, a dramski pisci se neretko okreću baš njoj. Ipak, Dušan Kovačević zaista ima tu moć da i u neku novu temu uplete one svevremenske elemente koje često srećemo u njegovom opusu. U ovoj drami oni se zaista čitaju između redova. Zato će se drama možda učiniti mlakom, ali onda kada se pronikne u suštinu, tekst nosi jednu vrlo ozbiljnu temu i određenu težinu, izmerenu baš onoliko koliko je sam Kovačević to želeo.

Za takav jedan projekat neophodno je napraviti dobru podelu. Reditelj je napravio odličnu! Ljubomir Bandović i Dragan Petrović Pele su maestralni u tragikomici likova Ranka i Vase. Čudesni, komičan i brižni svet majke Soje iznosi Anica Dobra. Mila, koju igra Nina Janković, je devojčurak koji sanjari i svoje snove odsanja. Fantastični elementi u građenju lika Maja (Ivan Mihailović), koji je definisan kao mladić, čine priču čarobnijom, svakako, a Dragi (Uroš Jakovljević) je baš onaj lik koji ćutanjem mnogo toga kaže. Nagradu za glumicu večeri, koju dodeljuje đački parlament Aleksinačke gimnazije, je dobila Anica Dobra.

Ono što je i u tekstu i na sceni vidljivo jesu fizička oboljenja svih likova. Soja je pogrbljena i kreće se uz pomoć štapa, Ranko ne ostavlja štaku zato što mu je noga povređena, Vasa sve vreme nosi kragnu zbog preloma pršljena, a Dragi ne može da govori. Ovim potezom dramski pisac u prvi plan iznosi osakaćenost društva uopšte.

Ukoliko očekujete da vas ova predstava uzdrma od glave do pete kao neke druge Kovačevićeve drame na koje ste možda navikli, to se neće dogoditi. Kako i sami glumci ističu, oni ovom tekstu pristupaju izuzetno ozbiljno. Gledaćete predstavu sa osmehom na licu, a pitanja ćete sebi postaviti tek onda kada vam se utisci slegnu. Mislim da u tome leži genijalnost ovog dramskog teksta.

Anica Dobra je jedna od najbolji srpskih glumica, stoga mi je posebno velika čast što sam prvi intervju u životu uradila baš sa njom. Istina, to je pre bio kratak razgovor, no klasičan intervju, ali kao i uvek, smatram da je presudan kvalitet, a ne kvantitet.

Razgovor smo obavile nakon igranja predstave Hipnoza jedne ljubavi na Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu, ali i nakon toga što je Anica dobila nagradu za glumicu večeri.

Prvo pitanje koje sam htela da joj postavim bilo je kako je igrati pred aleksinačkom publikom, odnosno u jednoj drugačijoj sredini. To pitanje bilo je prethodno postavljeno za vreme okruglog stola, stoga ću prafrazirati odgovor.

Mi zaista u tekstu imamo nekoliko mesta na kojima publika u svakom mestu reaguje, ali moram priznati da postoje i mesta koja publika iz neke druge sredine prepozna, doživi drugačije i onda baš na tom mestu reaguje, što je nekada novina i za nas.

Šta je ono što ste prvo pomislili nakon čitanja dramskog teksta Hipnoza jedne ljubavi?

Da li verujete da je prvo čitanje obično toliko tačno da se poklapa sa onim kako predstava izgleda kada ima svoju premijeru? Ali treba dodati ovde da sam ja prvo pristala da radim ovaj komad samo na poziv Duška Kovačevića, a bez čitanja teksta, jer je Duško, kako da kažem, znamo svi to, naš živi klasik i prosto je velika privilegija kada takav pisac, čovek i reditelj pozove lično glumca, kao što je uradio, ne samo sa mnom, već sa svakim glumcem u ovoj podeli. Prvo čitanje je usamljeno čitanje, iako ono jeste otprilike nešto što je izašlo na premijeru, ono je možda naznaka toga. Premijera je bila isto to, samo sto puta jače. Već prva čitajuća proba, kada se čuju živi glasovi drugih glumaca koji su takve ale i tako talentovani, to je već  bilo na deseti stepen, to je već bilo jako podignuto i onda, naravno, u procesu rada se sve to razvijalo i produbljivalo. I to može samo kada je rečenica dobra i kada je dobro napisana.

Dušan Kovačević je prošle godine dobio Povelju za doprinos srpskoj drami od Festivala PIP. Kako je bilo raditi sa Dušanom Kovačevićem?

Duško Kovačević, kao reditelj, sada na nivou vica, uopšte ne poštuje Duška Kovačevića pisca. On osluškuje svoje rečenice, neki put se zaraduje, neki put se malo namršti na njih i daje nam, ne samo da nam daje, već zahteva od nas da njegove rečenice gužvamo, da ih prilagođavamo, da ih cepamo, da ih gazimo, jer je to život. I tada tek, u tom trenutku njegova rečenica oživi. Tako da je on jedan jako nenametljiv reditelj, posmatrač. Zašto on radi svoje praizvedbe? Zato što ima veliku potrebu da čuje svoj tekst onako kako je napisan, bez ikakve dekonstrukcije, bez ikakvog dodavanja, bez ičega. On piše realistički, naturalistički i to želi da vidi i od glumca.

Ne viđamo vas često u pozorištu. Zbog čega je to tako?

Ja jesam član Ateljea 212, i igram svako malo, zapravo i u kontinuitetu igram predstave u Ateljeu 212 i evo sada sam gost u Zvezdara teatru. Pre jedno desetak dana smo imali i premijeru Urnebesne tragedije u Ateljeu i tamo me možete videti. Kako da Vam kažem, pozorište su naši koreni i živelo pozorište!


Povratak na vesti